|
MILjAN VUKOVIĆ UOÄŒI IZVOÄENjA KOMADA „JA SAM PAS†|
|
|
|
|
Tuesday, 02 December 2008 |
- Drago mi je što se probudio prostor nekadašnje Dramske radionice, za koji me vežu uspomene iz sredine devedesetih i za koji su vezani moji klinaÄki glumaÄki poÄeci - kaže protagonista monodrame raÄ‘ene prema tekstu Veselina Gatala
POSLE nešto više od godinu dana od premijernog izvoÄ‘enja i duže pauze koja je usledila u meÄ‘uvremenu, Miljan Vuković u subotu ponovo navlaÄi živopisni kostim psa Salvatorea – kreaciju zrenjaninske umetnice Maje Bolozan. Monodrama po motivima romana Veselina Gatala, jednog od trenutno najpopularnijih bosansko-hercegovaÄkih pisaca, komad „Ja sam pas i zovem se Salvatore“ biće izveden u klubu „Gonzo“. Glumac koji je 2006. diplomirao na Odseku dramskih umetnosti Univerziteta u Mostaru, Vuković ne krije zadovoljstvo što će se najnovija izvedba odigrati upravo u obnovljenom prostoru nekadašnje Dramske radionice „Centar“.
Čini se da su i prostor i datum srećno odabrani?
- Da, ova izvedba biće posvećena Danu republike i svinjokolju. Bez šale, mogu reći da mi je izuzetno drago što se probudio prostor nekadašnje Dramske radionice, za koji me vežu uspomene iz sredine devedesetih i za koji su vezani moji klinaÄki glumaÄki poÄeci. Osim što je dobio nekoliko prestižnih književnih nagrada na prostoru bivše Jugoslavije, Veselin Gatalo javnosti je poznat i kao idejni tvorac spomenika Brusu Liju u Mostaru...
- On je po svemu nekonvencionalna figura, jedan od dobrih duhova Mostara, Äovek koji na prvi pogled deluje kao mesar ili delatnik iz neke od temeljnijih industrija. Istovremeno, to je Äovek koji se zatvorio u sobu i za tri meseca savladao španski toliko da je mogao da postane prevodilac snagama UN u Bosni. Ako mu već nije spaslo glavu, to mu je svakako olakšalo ratne dane u Mostaru. Kulturnoj javnosti poznat je po zbirci priÄa „Polja Äemerike“ i romanima „Geto 2“ i „Siesta, Fiesta, Orgasmo, Rposo“, koji je bio u konkurenciji za nagradu „Meša Selimović“.
„Salvatore“ je zapravo njegova „prikrivena“ autobiografija?
- Da, s tim što se stvari posmatraju iz perspektive jednog psa. Mesto zbivanja nije jasno odreÄ‘eno, ali se iz konteksta razabira da je reÄ o Mostaru u vreme ratnih sukoba. Kako je došlo do saradnje?
- Vesu sam upoznao u Mostaru. Jedne veÄeri, dok smo Äitali u kafani, predložio mi je da uradim ovu monodramu. Rekao sam – „da, naravno“, i zaboravio na to. A onda, kad sam se, po okonÄanju studija, vratio u Zrenjanin, setio sam se te ponude. Pozvao sam ga i upitao za autorska prava. Rekao mi je da neće biti potraživanja ako monodramu radim ja. Za dramatizaciju je zaslužan Zvonko Gojković, a režije se poduhvatio Dragan RajaÄić, dok je Goca Jeftić bila asistent reditelja. Pripreme su trajale dva meseca, a premijera je bila krajem juna 2007.
Gledali smo vas u filmovima „Hadersfild“ i „Katarina“, kao i u seriji „Nikola Pašić“, no Äini se da je „Salvatore“ nešto posebno, samo vaše... Ima li to veze sa uspomenama iz Mostara? Nekoliko reÄi o studentskim danima...
- Naravno da se rado sećam svojih dragih profesora – glumca sarajevskog Narodnog pozorišta Tahira Nikšića, rediteljke Tanje Miletić-OruÄević, koja je studije i magistraturu završila u Krakovu, a sada sprema doktorat u Brnu. Bili su tu i reditelj Ferid Karajica, kao i profesor Miloš Lazin, KikinÄ‘anin koji već dvadeset godina živi u Parizu... Najviše sam uÄio iz ogledne nastave. Tahir Nikšić je, na primer, uobiÄavao da nas vodi na najgore moguće predstave, koje bi obiÄno prespavao. A onda bi zahtevao da predstavu prepriÄamo i obrazložimo loša mesta. To je dobra metoda, jer dobra predstava te obiÄno „uvuÄe“, i gledaš je kao gledalac a ne kao glumac...
Dakle, subota u 20 Äasova. Klub „Gonzo“.
- Da, a posle monodrame sledi koncert benda „Ritam nereda“.
|
