| |
|
BeÄkereÄko zanatstvo u XIX i XX veku |
|
|
|
|
Monday, 08 December 2008 |
Krajem XVIII veka velikobeÄkereÄke zanatlije su postale ekonomski i brojÄano veoma snažne, te poÄinju da osnivaju svoja udruženja – cehove, zavisno od vrste zanata kojim su se bavile. Koliko je bilo vrsta zanata – toliko je bilo i cehova, da bi se kasnije srodni zanati udruživali u jedan ceh. Kameralna administracija je kako smo napred konstatovali, spreÄila sredinom XVIII veka stvaranje cehova u Banatu, meÄ‘utim krajem veka je strogost popustila, naroÄito zbog toga što su cehovi dobijali potvrde za svoje statute od samih vladara. U istorijskom arhivu u Zrenjaninu Äuva se «Uredba srpskog soedinenoga sabovskog, sirsabovskog, gombarskog i kapamadžijskog ceha varoši Velikog BeÄkereka» iz 1801. g. Ovom uredbom obuhvaćena su sva pitanja vezana za šegrte, pomoćnike, majstore, disciplinu, uopšte sva pitanja koja su vezana za rad i ponašanje zanatlija.
Već u prvim godinama posle požara oseća se zanatlijska aktivnost. Tako jedan zanatlija traži otvaranje zanatske radnje, jer je do tada bespravno vodio. Iz molbi, upućenih Magistratu (1818), za otvaranje zanatskih radnji vidi se koliko su pojedini zanati bili raznovrsni, kod kovaÄa se uoÄava «specijalizacija», kao što su kovaÄ motika, kovaÄ klinoa i kovaÄ «kuršmit» (veterinar), a 1827. Torontalska županija je donela zakljuÄak kojim se zabranjuje prijem u ceh kovaÄa, koji kod Veterinarskog instituta u Pešti nije pokazao odgovarajuće znanje za leÄenje stoke koju potkiva.
ÄŒlanovi sjedinjenog sapundžijskog, kujundžijskog i kazandžijskog zanata dobili su od Franje I privilegiju 1818. g. Na osnovi carskih privilegija BeÄkerek je dobio 9 udruženih cehova, u koje je bilo uÄlanjeno 29 vrsta zanatlija. Iz spiska Älanova rufeta iz 1820. saznajemo da je rufet maÄ‘arskih sabova brojao 27 zanatlija, sirsabovski (kožuhar) 16, kapamadžijski (jorgandžijski) 3 i gombarski (dugmetarski) 5 zanatlija.
Tokom narednih godina izdvajaju se pojedini cehovi iz 8 do tada zbirnih cehova, izdvajaju se pojedini cehovi i tako BeÄkerek dobija 4 nova ceha 1822. g. Osamostaljuje se trgovaÄki ceh, 1828. kožarski, 1830. – kovaÄki i 1836. g. – opanÄarski ceh, što je još jedna potvrda o razvijenom zanatstvu i privredi.
Na osnovu molbe lokalnih opanÄara, Magistrat odobrava 1826. g. osnivanje samostalnog opanÄarskog esnafa u Velikom BeÄkereku, pod uslovom da plate uobiÄajene dvorske takse. Naredne, 1827. g. Älanovi stolarskog i staklarskog zanata mole Magistrat da im odradi drugog esnafskog komesara, jer se sa sadašnjim ne mogu sporazumeti. Torontalska županija je 1828. donela rešenje kojim se limarskom esnafu zabranjuje naplaćivanje visoke takse za polaganje pomoćniÄkog ispita. SliÄnu prijavu je iste godine podneo Magistratu majstor Josif Kojić, protiv krojaÄkog esnafa, jer je ovaj od njega zatražio dvostruku Älanarinu. Ugarsko kraljevsko namesništvo je dostavilo Magistratu molbu velikobeÄkereÄkih kožara, kojom traže osnivanje samostalnog esnafa. Sapundžijski majstori Mihajlo Sakadić i Sava Rašković mole Magistrat za odobrenje da se sapundžijski majstori, koji su svi Srbi, izdvoje iz zajedniÄkog esnafa. Interesantna je molba stolarskog majstora Jozefa Štajdera, iz 1830. g. kojom moli Magistrat da mu izda pasoš za njega i njegovu porodicu, radi odlaska u Srbiju na rad po pismenom pozivu kneza Miloša. Torontalska županija te, 1830.g. odbacuje molbu nekih mesnih zidarskih majstora za dozvolu da svoj zanat obavljaju van esnafske organizacije, isto tako, Županija odbacuje žalbu mesnih obućara na trgovce iz Srbije, kojom su tražili da se srpskim trgovcima zabrani prodaja obuće na ovdašnjim vašarima i pijacama. Županija je odbacila žalbu jer proizvodi mesnih obućara ne zadovoljavaju potrošaÄe ni po ceni ni po izradi (kvalitetu). Izgleda da su se mesne zanatlije veoma plašile konkurencije sa strane, tako da su se i pekarski majstori obraćali Magistratu s molbom da ovaj ukine pravo drugim majstorima da prodaju hleb graÄ‘anima.
Interesantna je bila situacija u kojoj se našao Veliki BeÄkerek, 1831. g. kada je po svoj prilici uzavrela atmosfera u gradu, usmerena ka zahtevu da grad dobije status slobodnog kraljevskog grada, zbog beneficija koje su takvi gradovi imali. Tako gradski senator Anton Gesteši, dostavlja molbu esnafa, verovatno u svojstvu komesara ovih esnafa: baÄvara, sapundžija i ostalih zanatlija, koji mole «da se grad proglasi kraljevskim gradom». Posle pomenutih, u prilog ovim nastojanjima, da se grad proglasi slobodnim kraljevskim, javlja se i udruženi esnaf kolara i sedlara, javlja se svojom izjavom da podržava predlog Magistrata «da se ovaj grad sa statusom tržišta podigne na stepen grada».
Još veći podstrek za razvoj zanatstva u gradu, dala je povelja Franca I iz 1832. g. kojom su graÄ‘ani osloboÄ‘eni od kuluka i koja odobrava gradu slobodu držanja nedeljnih tržišnih dana, a godišnje tržne dane (vašare) 3 puta u godini i to: 6. maja, 17. avgusta i 12. oktobra (osim ako ti dani ne padaju u nedelju ili praznik, u kojem se sluÄaju vašar održava narednog dana). Dve godine kasnije1832. g. Ferdinard I, dodeljuje Velikom BeÄkereku još jednu povelju kojom odobrava... «još jedan stalan, po redu Äetvrti godišnji vašar (25. januar), sa svim slobodama i pravima, sa kojima se održavaju godišnji vašari i ostalim slobodnim kraljevskim opštinama i gradovima».
Registar zanatskih radnji i dozvola za rad koje su izdate na osnovu privilegija, u razdoblju od 1810. do 1884. g. (do stupanja na snagu Obrtnog zakona), ukazuje nam na to da je tada izdata 461 dozvola za rad srpskim i trgovaÄkim zanatskim radnjama. Iz registra se vidi da su najbrojnije zanatlije bili: ćurÄije, Äizmari, pekari, krojaÄi i berberi. Pored već pomenutih, manje brojni su bili: baÄvarski, obućarski, stolarski, kovaÄki, alvadžijski, sapundžijski, krznarski, papuÄarski, staklarski, kazandžijski, kolarski i bravarski.
Dok su se u XVIII veku u BeÄkereku zanatima bavili Nemci i MaÄ‘ari, a trgovinom Srbi, na osnovu podataka iz ovog registra može se zakljuÄiti da u XIX veku sve veću ulogu u zanatstvu imaju Srbi. Potpisom zanatlija iz 1880. g. utvrÄ‘eno je postojanje 573 zanatske radnje, sa oko 60 vrsta zanata. ÄŒinjenica da su u razdoblju od 1810. do 1884. g. broj zanatskih radnji utvrÄ‘en je na 161-u, što govori o naglom usponu srpskog zanatstva u BeÄkereku. Svoju kulminaciju dostiglo je u drugoj polovini XIX veka, kada se pojavljuju novi zanati metalske struke: bravarski, mašinbravarski, livaÄki i mehaniÄarski, koji se postepeno vezuju za lokalnu industriju.
Tokom poslednje 2 decenije XIX veka veza BeÄkereka sa svetom se rapidno izmenila: vodeni saobraćaj Begejom se odvijao punom snagom, naroÄito na relaciji Temišvar – BeÄkerek, dok je odavde ka Tisi i Dunavu bio nešto slabiji. Od Temišvara je Begejom iz Erdelja stizalo drvo, u ogromnim koliÄinama, za graÄ‘evinarstvo, zanatstvo, industriju i kao energent za stanovništvo, kao i so.
Zahvaljujući izgradnji železniÄkih pruga BeÄkerek i njegova privreda su, tokom poslednje 2 decenije XIX veka, još više napredovali. Prva želetniÄka pruga koja je povezala BeÄkerek sa Evropom bila je pruga Kikinda-Veliki BeÄkerek, izgraÄ‘ena 1883. g. Za izgradnju železniÄkih pruga na teritoriji Torontalske županije i Zemaljske banke iz Budimpešte. Sva sela kroz koje je pruga prolazila dotirala su, srazmerno svojim mogućnostima, sredstva za gradnju pruge. Pruge su graÄ‘ene redom: 1889. do Jaša Tomića i MeÄ‘e; 1891. do Vršca; 1893. od Jaša Tomića do Temišvara; 1894. Zrenjanin-PanÄevo. Na inicijativu grofa ÄŒekonića, izgraÄ‘ena je uskotraÄna železnićka pruga od BeÄkereka do Žombolije, koja svojom trasom prolazi kroz Glavnu beÄkereÄku ulicu.
Izgradnjom železniÄke mreže – kada su suvozemni putevi bili većim delom godine neupotrebivi zbog kiše i snega, jer su to bili zemljani putevi, na nekim mestima zasuti peskom, ili kamenom – komunikacija je bila trajno uspostavljena u svim vremenskim periodima. Dobar saobraćaj je ne samo uspostavio, već i ubrzao komunikacije izmeÄ‘u BeÄkereka, kao privrednog i politiÄkog centra sa ostalim delovima Županije i svetom. Za izgradnju železniÄke mreže bilo je obrazovano Društvo za izgradnju torontalskih vicinalnih železnica, koje su finansirali finansijski magnati u Županiji i banke. Prema predviÄ‘anjima investitora kredit bi se vratio za 20 godina. Gradnja pruga je tada zahvatila mnoge županije, od kojih su najviše investirale: Torontalska – 5.750.000 forinti. Zatim Tamiška sa sedištem u Temišvaru – 1.633.000 forinti itd. Kada se rok za vraćanje zajma približio, utvrÄ‘eno je da promet robe i putnika nije ostvaren po proceni investitora i da je nastalo gubitak od 512.000 ft. Da bi društvo moglo da sanira dug, pripojeno je MaÄ‘arskim državnim železnicama, koje su bankama vratile dug.
Štamparstvo je zanatska grana koja do sada nije spomenuta. Krajem XVIII i sredinom XIX veka BeÄkereÄki Srbi su u 2 navrata tražili da im se odobri osnivanje štamparije. Kako je to bila delatnost pod stalnom prismotrom tajne policije dozvole za osnivanje štamparije retko su davane. Kad bi ipak bile date, car bi izdao povelju za obavljanje štamparskog zanata. Tako je u Velikom BeÄkereku Nemac Ferdinard Pavle Plajc, štampar iz Regensburga, dobio povelju za otvaranje štamparije. IzmeÄ‘u ostalog, štampao je razne obrasce i knjige, ali i ono što je bilo najosetljivije – novine. On je dekret za rad dobio 1847. g. Prvi list koji je izašao iz njegove štamparije bio je nemaÄki nedeljnik «Grossbecskereker Wochen-bllat» 1851. g., koji je izlazio sve do pred kraj I svetskog rata. Drugi list je bio «Torontàl», koji je 1872. g. poÄeo da izlazi na maÄ‘arskom jeziku kao nedeljnik, da bi 1892. postao dnevni list: istovremeno je proglašen i za županijski službeni list. Posle Plajca, prošlo je 35 godinada bi se u BeÄkereku pojavila srpska štamparija, koju je 1882. g. otvorio Svetozar GrÄić. List se posle 26 brojeva ugasio. GrÄić je 1890. ponovo poÄeo da izdaje list «Podne», koji se takoÄ‘e brzo ugasio. Do kraja austrougarske vladavine, 1918. g. u BeÄkereku su izlazili samo listovi na maÄ‘arskom i nemaÄkom jeziku.
Visoka poljoprivredna proizvodnja na veleposedniÄkim imanjima sredinom XIX veka nametnula je novu pojavu preraÄ‘ivaÄke industrije, koja je na ovom podruÄju imala veliku sirovinsku bazu. Pojava industrije vezana je ovde za prehrambenu industriju. Prvi parni mlin je podignut 1868. g., srušen je krajem veka, u dvorištu Pivare podignut je 1883. g. mlin, a zatim 1894. g. još jedan. Zbog velike potrošnje hleba Herman Ekštajn je izgradio prvu parnu pekaru, koja je proizvodila 6 t hleba dnevno. Fabrika za proizvodnju sapuna i sveća je podignuta 1884. g. Ona je s vremenom od manufakturne radionice prerasla u fabriku, njen potomak je «Luxol». Fabrika tepiha je kao radionica podignuta 1894.g., a u industrijsko preduzeće je pretvorio Lazar DunÄ‘erski 1902. g. Ciglane su takoÄ‘e, ubrzo, od ruÄne prešle na mašinsku proizvodnju cigle i crepa, koje su proizvodile u milionskim koliÄinama. Ciglane su podizane ovim redom: Klajnova i Štagelšmitova – 1890., ciglana «Ujvari» 1894. i Valpekova – 1900. g. GraÄ‘evinska delatnost u BeÄkereku bila je meÄ‘u vodećim u tadašnjim banatskim gradovima. U izveštaju temišvarske trgovaÄko – zanatske komore za graÄ‘evinsku delatnost se 1893. g. kaže: Temišvar je podigao 72 zgrade, BeÄkerek 52, PanÄevo 34, Vršac 27, a Kikinda i Bela Crkva po 16. Tokom zadnjih dveju decenija XIX veka centralni gradski trg je dobio palate, koje ga i danas krase.
Iako se broj industrijskih preduzeća iz decenije u deceniju u gradu umnožavao, ipak se i broj zanatlija i broj uposlenih u zanatstvu povećava. U poslednjoj deceniji XIX veka po popisu iz 1890. u gradu je bilo 849 zanatlija i 1.080 zanatskih pomoćnika, dok se za 10 godina, do 1900. g. broj zanatlija povećava na 1.042, a pomoćnika na 1.502. Povećani broj pomoćnika za oko 50% je rezultat povećane zanatske proizvodnje krajem veka kada su zanatlije, ako je to tržište zahtevalo, zapošljavali, Äesto na potrebno vreme, pomoćnike da bi o roku zadovoljili tržište svojim proizvodima. U gradu je 1900. g. živelo 26.407 stanovnika, od kojih su od zanatskih delatnosti živele 5.554 osobe ili 21.03% stanovnika. U ukupnom broju zanata (66) najzastupljeniji su bili tekstilni zanati, koji su zapošljavali 933 poslodavca i radnika, za njima dolaze graÄ‘evinske i metalske struke sa 267 zaposlenih. Od uslužnih zanata najbrojnije su bile zanatlije prehrambene i ugostiteljske struke.
Prema statistiÄkim podacima iz 1900. g. u gradu je radilo 18 industrijskih preduzeća: pivara, 3 parna mlina, parna pekara, 2 špiritare, 3 fabrike sirćeta, železniÄka radionica (osnovana 1894.), fabrika tepiha, 4 ciglane, fabrika cementne robe i radionica za izradu sapuna. Veliki broj zanatskih radnika je kasnije prešao iz zanatskih radionica u odgovarajuću industrijsku granu.
Iste, 1900. g. prema državnoj statistici, broj zanatskih radnji po strukama bio je sledeći: 48 kovaÄa, 54 bravara, 51 zanatlija raznih metalskih struka, 114 proizvoÄ‘aÄa mašina i laÄ‘a, 19 proizvoÄ‘aÄa opeka, 21 grniÄar (lonÄar), 96 stolara, 44 preraÄ‘ivaÄa drveta, 14 kožara i saraÄa, 26 ostalih zanatlija kožarske struke, 150 zanatlija tekstilne struke, 240 krojaÄa, 245 obućara-Äizmara, 448 ostalih zanatlija za odevanje graÄ‘ana, 9 preraÄ‘ivaÄa papira, 23 mlinara, 9 graÄ‘evinskih zanatlija, 61 pekar, 78 mesara, 29 ostalih prehrambenih zanatlija, 16 hemijskih preraÄ‘ivaÄa, 192 zidara, 60 drvodeljaÄa, 190 ostalih graÄ‘evinaca i 54 umetniÄke zanatlije. Ukupno je, prema ovom propisu, bilo 2.289 zanatlija razvrstanih u 25 statistiÄkih grupa, ne kažemo zanata, jer su neki srodni zanati svrstani u jednu grupu.
Zavisno od privredne konjukture, zanatstvo se prilagoÄ‘avalo potrebama tržišta i prema kolebanju je usklaÄ‘ivalo svoju proizvodnju, promet i rad. Kada su njihovi proizvodi bili više traženi – uzimali su veći broj pomoćnika i proširivali proizvodnju. U uslovima privredne depresije smanjivali proizvodnju i broj zaposlenih i prelazili na pružanje usluga. U BeÄkereku je preovlaÄ‘ivalo uslužno zanatstvo – krojaÄi, zidari, berberi i frizeri, bravari, kovaÄi, mehaniÄari i ÄasovniÄari. Najbrojniji zanati proizvodnog karaktera bili su: stolarski, mesarski, pekarski, limarski, kolarski i obućarski. Ove zanatlije su uglavnom dobro poslovale.
Lokalni nedeljnik, govoreći 1903. o sitnom zanatstvu u gradu, konstatuje da je položaj sitnog zanatstva težak i da su zanatlije bespomoćne zbog lošeg plasmana domaćih zanatskih proizvoda. Oni se mogu plasirati ako se roba poruÄi od strane potrošaÄa, ako se radi za trgovinu šireg podruÄja i kada radiza sopsteveni magacin. Posle kratkog vremena isti list apeluje na potrošaÄe da ožive krilaticu: «Kupujmo u Velikom BeÄkereku sve što se ovde proizvodi!» Na kraju list poruÄuje: «nemojmo našim lokalnim zanatlijama pomagati samo šupljim frazama i reÄima». Avgusta 1903. ovaj nedeljnik donosi vest da je gradski budžet nagradio 38 šegrta sa 38 forinti.
Isti list govoreći o socijalnom stanju u gradu govori o tome kako ekonomski bolje stojeće porodice svoju decu upućuju na ona zanimanja koja iskljuÄuju fiziÄki rad. Stvara se atmosfera sažaljevanja onih koji se tim delatnostima bave, štaviše idu toliko daleko da im odreÄ‘uju niži društveni rang, «jer trgovci i zanatlije u skoro svim mestima nemaju pristupa u salonima...». Ovim granama se mora priznati društveno poštovanje, na osnovu njihovih uspeha u privreÄ‘ivanju. Parola «rad oplemenjuje Äoveka» ostaje pusta fraza, jer oplemenjeni radom ne mogu da uÄ‘u u više slojeve društva.
U želji da unapredi zanatstvo Magistrat organizuje 1907. teÄaj za obrazovanje radnika graÄ‘evinske, drvne, metalske i krojaÄke struke. Magistrat je u tu svrhu obezbedio gotovinu od 200 kruna, prostorije i osvetljenje. Prvi predavaÄ je prema listu «Wochenblatt» bio direktor «Prve torontalske fabrike tepiha i nameštaja». Isti nedeljnik krajem te godine donosi vest da je u Velikom BeÄkereku otvoren Šegrtski dom, u kojem nedeljom, siromašni šegrti mogu dobiti materijalnu pomoć, koristiti biblioteku, slušati struÄna predavanja, i uživati u razonodi.
Zanatstvo je u prvoj deceniji XX veka napredovalo, iako su industrijski proizvodi u većoj meri poÄeli da se pojavljuju na ovdašnjem tržištu. Prema statistiÄkom propisu iz 1910. g. u Velikom BeÄkereku su bile propisane 3.303 zanatlije, od kojih su najbrojniji tekstilci (1229), graÄ‘evinci (492) i zanatlije prehrambeno – ugostiteljske (402).
Prvo moderno preduzeće u gradu, koje se nije razvijalo iz manufakture već je odmah poÄelo rad na industrijski naÄin, bila je Šećerana, koja je poÄela proizvodnju septembra 1911. g. Prvih decenija njenog rada majstori – struÄnjaci za proizvodnju šećera dolazili su iz ÄŒeške, dok je kadar za održavanje mašina angažovan iz redova mesnih majstora metalne struke.
Povoljna konjuktura u zanatstvu nije dugo trajala, jer 1914. izbija I svetski rat i celokupna proizvodnja zanatlija je na neki naÄin angažovana u ratu koji je vodila Austrougarska monarhija. Ratne prilike su najpre osetile na tržištu sirovina, naroÄito su to osetili metalci, tekstilci i zanatlije prehrambenih struka. Za livenje topova vlasti su skidale crkvena zvona sa pravoslavnih crkava i manastira, sve tekstilne sirovine usmerene su na tekstilnu industriju koja proizvdi odevne predmete za vojsku. Isti je sluÄaj i sa proizvoÄ‘aÄima obuće od kože, koje je jedva bilo dovoljno za popravku obuće.
Iz ratnog vremena navešÄ‡emo podatak iz lokalnog dnevnog lista «Torontal» iz 1916. koji kaže: ÄŒesto pominjani drveni Ä‘onovi stigli su u grad! Do sada se nije verovalo da postoje, pa su vesti o tome delovale kao fantastika!Konja Ferenc (stolar) je dobio veću koliÄinu i kod njega se mogu popraviti pocepani Ä‘onovi. Izgledaju kao letvice spojene parÄetom kože i ne propuštaju vodu. Bilo je papuÄa izraÄ‘enih od jednog komada drveta. Bolnica je poruÄila više od desetina pari za svoje potrebe». Osim toga, u državnim ustanovama su do tada za pakovanje dobijali kudeljni kanap, a u ratno vreme umesto kudeljnog – dobijali su «papirni kanap», unapreÄ‘en natron papir!
Zanatlije su takoÄ‘e, kao graÄ‘ani, morali da daju svoj doprinos ratu. Iz zapisnika zajednice, iz 1915. g. saznajemo da je 150 od 648 Älanova Zanatske zajednice bilo mobilisano i poslano u rat.
Posle teškog Äetverogodišnjeg ratovanja srpska vojska je izbila na na južnu obalu Dunava kod Banatske Palanke, 3. novembra 1918. g. i svojim prisustvom podstakla želju banatskih Srbi da se oslobode vekovne vlasti tuÄ‘ina.
Kada je u noći 30. oktobra 1918. g. izbila revolucija u Budimpešti po voÄ‘stvom grofa Mihalja Karoljija, inaÄe, antantofilski nastrojenog maÄ‘arskog politiÄara, kada je uz pomoć radikala i socijalista zbacio sa vlasti tadašnjeg premijera grofa Hadika, a sve sa ciljem da spase integralnu MaÄ‘arsku od ratnih razaranja i gubljenja teritorija. Da bi zadovoljio trenutno raspoloženje nacionalnih manjina: Srba, Rumuna, ÄŒeha; Slovaka i ostalih naroda – proglasio je princip narodnog samoopredeljenja. Usvajanjem tog principa, ali u okviru postojeće vladajuće nacije i države. MeÄ‘utim narodi su to shvatili kako to njima odgovara i poÄeli da formiraju svoja narodna veća.
U Velikom BeÄkereku je 31. oktobra 1918. g. u 16h formiran Srpski narodni Odbor prvi u Vojvodini. Predstavnici Srpskog narodnog veća doktor dr Slavko Županski u dr Andrija Vasić, prisustvovali su istog dana osnivanju MaÄ‘arskog narodnog veća, gde su prisutne izvestili da su u skladu sa Proklamacijom grofa Kariljija stvorili svoj, Srpski narodni odbor u Velikom BeÄkereku. Ova izjava je na skupu izazvala rezignaciju prisutnih, koji su postali zlovoljni i deprimirani, jer su osetili da vreme i dogaÄ‘aji ne idu njima u prilog već da su direktne protiv koncepcije o slobodnoj i integralnoj MaÄ‘arskoj. Osnovni prigovor maÄ‘arskih vlastodržaca bio je usmere na nedovoljnu bezbednost graÄ‘ana i njihove imovine, jer su vojnici, povratnici sa fronta, upadali u kuće graÄ‘ana i pljaÄkli sve – od novca do stvari koje su mogli poneti sa sobom. Grupe naoružanih vojnika i dalje su ulivale strah graÄ‘anima, provalama i razbojništvima, iako je stvorena MaÄ‘arska narodna garda, koja je održavala red na ulicama.
Srpski narodni odbor (SNO)-u Velikom BeÄkereku bio je svestan da bez sopstvene oružane sile neće moći da ostvari svoj revolucionarni karakter. Odluka o osnivanju Srpske narodne garde doneta je na osnivaÄkoj skupštini SNO 31. oktobra, a Garda je osnovana sutradan, 1. novembra 1918. g. Za komandanta Garde je postavljen penzionisani austrijski pukovnik Mihajlo-Miša Vejnović. Srpska garda je imala oko 400 naoružanih pešaka sa 4 mitraljeza i nešto konjaka.
Srpski narodni odbor je stavio sebi u zadatak da na svaki naÄin spreÄi odliv novca i dobara iz grada i sa ovog podruÄja. Posle organizovanja SNO u Velikom BeÄkereku, osnivani su narodni odbori po susednim mestima, koji su na ovaj gradski gledali kao na rukovodeći organ i ispunjavali njegova nareÄ‘enja. RukovoÄ‘en tom idejom, SNO prvo zauzima najvažniji komunikacioni centar sa svetom – poštu. Na dan 7. novembra predvodnik Srpske garde, Petar Subić, zaposeda poštu, postavlja svoje ljude na kljuÄna mesta u telefoniji i telegrafu, tako da je kontrolisao sve državne organe, koji su komunicirali sa Budimpeštom i višim vojnim organima. Da bi spreÄio odliv velike koliÄine novca, koji je vlast htela da pošalje u MaÄ‘arsku, na dan 10. novembra SNO je naredio svojoj gardi da opkoli zgradu Austrougarske narodne banke (danas zgrada «Ogreva» Ul.J. V. Žarka br.4) i da sekvestrira zateÄeni novac. Naime, SNO je saznao da se u ovu banku doneto 5.000.000 kruna iz PanÄeva, namenjeni opremi u Segedin. Po upadu Garde u Banku, zajedno sa nadležnim osobljem, sav novac i vrednosni papiri su prebrojani i ponovo vraćeni u kase, gde su nadalje Äuvani. Srpska garda je ostala da Äuva zgradu i novce u njoj. MaÄ‘ari nisu imali ni smelosti ni snage da uÄine nešto da povrate pod svoju vlast banku i novac u njoj. Da bi smirio duhove u MaÄ‘arskom narodnom veću, dr Slavko Županski odlazi tamo da objasni ovaj postupak SNO, ukazujući im na to da je cilj zadržavanja novca – obezbeÄ‘enje obrtnih sredstava za privredu, banke, zanatlije, trgovce i industriju posle rata. MaÄ‘arsko narodno veće je prihvatilo obrazloženje dr Županskog, te su se na taj naÄin smirili duhovi u gradu.
Osvajanje pošte i sekvestriranje novca u Državnoj banci dali su podstreka SNO da osvoji najveći i najvažniji privredni i vojni objekat u gradu – železniÄku stanicu, koja je sa pribrežnim stranicama, ispostavama, predstavljala mesto za smeštaj velikog broja železniÄkih vagona. Na stanici i okolini je bila deponovano 30 malih i 40 velikih lokomotiva sa 800 vagona. Ovaj vozni park bio je veliki privredni i vojni potencijal i nije se smelo dozvoliti da ga odvezu u Segedin, pogotovo što su se meÄ‘u vagonima nalazili i oni opljaÄkani, tokom rata, u Srbiji i drugim zemljama okupiranim os strane Austrougarske i NemaÄke. Obavešten o nameri MaÄ‘ara, SNO vrši brze pripreme da se ovaj vozni park ovde i zadrži. Stoga je 12. novembra na železniÄku stanicu upućen vispreni Petar Subić, koji je saopštio nadležnom da je Srpska garda došla da uspostavi red na stanici i prvim vozom odmah ekspeduje vojnike koji su se ovde zadržavali radi pljaÄke. Ovaj je to isto prihvatio i pružio podršku. Subić je za svaki voz odreÄ‘ivao pratnju da se ne bi neki od njih uputio preko granice.
Osvajanju železniÄke stanice, što je predstavljalo treći strategijski objekat u srpskim rukama, ogorÄilo je MaÄ‘are, jer su preuzimanjem stanice od strane SNO izgubili sve šanse da izvrše obimniju i efikasniju kulminaciju ratniÄkog i osvetniÄkog duha kod MaÄ‘ara, koji su pokušali da povrate železnicu. U noći 14. novembra 50 maÄ‘arskih gardista napada železniÄku stanicu, otvarajući pušÄanu vatru na Äuvare – Srpsku narodnu gardu. Cilj napadaÄa je bio osvajanje železniÄke stanice i svih objekata u njoj. Napadnuti stražari obaveste Komandu Srpske narodne garde, koja pošalje pomoć, opkoli i zarobi napadaÄe. NapadaÄi su razoružani i stražarno sprovedeni do komande Srpske narodne garde, u porti Uspenjske crkve. To je bio jedinstven primer u Äitavoj Vojvodini, da pod legalnom maÄ‘arskom upravom srpski gardisti sprovode maÄ‘arske gardište glavnom ulicom kao zarobljenike. Spašavanje železniÄke stanice toliko je demoralisalo maÄ‘arske vlastodršce i njihovu gardu da se više nisu usuÄ‘ivali da je upotrebe protiv srpske garde. Srpska vojska, sa brigadirom Dragutinom Ristićem na Äelu, ušla je u grad 17. novembra 1918.godine.
|
|
|
