| |
|
BeÄkerek pod Ugarskom vlašću 1326 – 1551 |
|
|
|
|
Monday, 08 December 2008 |
Ovako bogato meÄ‘ureÄje pružalo je u praistoriji, pa i kasnije uslove za boravak i život stanovništva. Ostaci materijalne kulture svedoÄe o tome da je Äovek imao ovde svoja staništa još u V milenijumu pre naše ere.
U osvit nove ere na ovom podruÄju živela su brojna plemena: DaÄana, Gota, Sarmata, Jaciga i drugih skitaÄkih plemena, koja nisu ostavila bilo kakvog traga o svom postojanju na ovom prostoru. Na podruÄju srednjeg Banata se nalazi veći broj humki i gradina, koje su Sloveni koristili za svoja prebivališta. PodruÄje Begeja je bilo bogato gradinama, a najpoznatije slovensko gradište bio je BeÄkerek. Prema nekim tumaÄenjima reÄ BeÄkerek znaÄi gradina na Begeju. Budući da su oko naziva BeÄkerek podeljena mišljenja nauÄnika, veoma je nezahvalno opredeljivati se za bilo koga.
Prvobitno gradsko naselje nastalo je na 3 velika ostrva i 2 poluostrva, koje je Begej opkoljavao svojim brojni rukavcima. Gradsko naselje je detaljno prikazano na gruntovnoj karti grada iz 1793. g., sastojalo se iz 5 delova: 1. Varoš na srednjem ostrvu
2. na severoistoku ÄŒontika
3. na severnom poluostrvu Gradna ulica (Gradnulica)
4. na severozapadnom ostrvu NemaÄka varoš
5. jugoistoÄni deo sa jednim delom južnog poluostrva Opova.
Naselje je tada bilo veoma retko, sa samo 1.050 kućišta. Grad je nastao spajanjem 2 samostalna naselja – varoši BeÄkerek i sela Gradna ulica. Na starijem planu grada iz 1696. g. prikazano je samo srednje ostrvo – varoš sa mlinom i tvrÄ‘avom i severno poluostrvo sa gradnuliÄkom crkvom.
U istorijskim izvorima se BeÄkerek prvi put pominje u Budimskoj povelji 1326. g. , a nešto kasnije u spiskovima skupljaÄa papskog desetka, koji se prikupljao od katolika – MaÄ‘ara. MeÄ‘utim, već 1331. g. spominjao se kao mesto gde se održavaju vašari. Srpsko stanovništvo je živelo ovde od VI veka, od doseljavanja Slovena u Banat, i bilo je odano pravoslavlju. To saznajemo iz zakljuÄka sinoda maÄ‘arskih biskupa u Segedinu 1309. g. , kojim se zabranjuje udaja MaÄ‘arica za pravoslavne Srbe, jer nisu uspele da ih prevedu u svoju veru, a one su ipak prelazile u pravoslavlje.
Veći progoni pravoslavnih Srba poÄeli su u MaÄ‘arskoj u XIII veku da bi se još većom žestinom nastavili za vreme Lajoša Velikog (1342 – 1382) sredinom XIV veka. Da bi pokatoliÄio ovdašnji pravoslavni živalj on je doveo unijatske sveštenike «glagoljaše» da bi meÄ‘u Srbima na njihovom jeziku širili katoliÄku veru. MeÄ‘utim, već posle 2 godine, 1368, glagoljaši se više ne spominju, jer nisu uspeli u svojoj misiji u Banatu, a za Srbe se kaže «da su bili toliko uporni i vratili se svojim starim zabludama i postali gori nego što su bili». Postojanje srpskog stanovništva na ovoj teritoriji, tokom istorije, bilo je svesno prećutkivano – pod devizom «Slavi non leguntur» (slovensko ne Äitati). Srpsko ime se samo spominjalo u situacijama opasnim po vladajuću naciju, kada ju je trebalo spasavati od Turaka.
Srbi poÄinju intenzivnije prelaziti preko Dunava i Save krajem XIV veka, što je bilo posledica turskog pritiska i osvajanja juga Srbije. Broj doseljenika se naglo povećao 1403, kada je maÄ‘arski kralj Žigmund sklopio savez sa srpskim despotom Stefanom Lazarevićem o zajedniÄkim vojnim akcijama protiv Turaka. Zauzvrat, za savezništvo i vernost, Žigmund je despotu Stevanu darovao posede u Ugarskoj, meÄ‘u kojima su bili BeÄej i BeÄkerek, kao i zvanje velikog Župana Torontalske županije.
Preuzimanje BeÄkereka od strane despota Stefana, imalo je za posledicu naseljavanje srpskog stanovništva. Doseljenici su bili uglavnom zanatlije, trgovci i delom seljaci koji su radili na despotovim imanjima. Dolazak srpskih doseljenika u BeÄkerek ovo zemljoradniÄko mesto prerasta u varoš sa razvijenim zanatstvom i trgovinom, što je ubrzalo i napredak rada. Posle smrti despota Stefana njegovi posedi prelaze u ruke njegovog nalednika despota ÄurÄ‘a Brankovića.
O BeÄkereku u prvoj polovini XV veka govori Bertrandon de la Brokijer, francuski putopisac, konjušar kralja Filipa Dobrog od Burgundije, koji se vraćajući se iz Svete zemlje prošao ovuda.
... «Prešavši preko neke reke Äamcem stigao je u Berquerel (BeÄkerek), koji je jedan od gradova despota Raškog, gde je preko dve reke prešao mostom»... Ovo je zapisao Brokijer 1433. putujući iz Beograda u Budim. BeÄkerek je ostao u rukama srpskih despota do kraja XV veka, kada ga maÄ‘arski kraljevi daju na upravu svojim velikašima. Stanovništvo Banata, naroÄito BeÄkereka, bilo je u XV kao i narednih vekova srpsko, jer je samo tokom XV veka, prema maÄ‘arskim izvorima, u ove krajeve prešlo oko 200.000 ljudi, te je Banat nazivan Mala Raška. BeÄkerek je tada postao i duhovno središte banatskih Srba, jer je ovde bilo sedište episkopa.
Turski upadi u krajeve severno do Save i Dunava postaju sve ÄešÄ‡i u drugoj polovini XV veka, ali tada je Banat bio ušteÄ‘en tih upada. Turski invazioni putevi na BeÄ vodili su preko Srema i BaÄke, jer je Banat tada bio jedna velika i neophodna moÄvara. Tako je bilo sve do oktobra meseca 1482. g. , kada je smederevski paša upao u Banat i došao sve do BeÄkereka, gde ga je doÄekala združena vojska Pavla Kinjižija, Petra Docija i Vuka Brankovića, poznatog po nadimku Zmaj Ognjeni Vuk. Paša je bio potuÄen, tako da je na BeÄkereÄkim njivama ostalo 3.000 mrtvih Turaka i bogat plen.
Iako se nalazio u senci velikih ratnih sukoba, izmeÄ‘u nadirućih Turaka, s jedne, i MaÄ‘ara i Srba, s druge strane, BeÄkerek je u XV veku u privrednom pogledu bio napredno mesto. U njemu su bili razvijeni istoÄni zanati, koji su preneti ovamo iz Srbije. BeÄkerek je zahvaljujući svom privrednom razvoju, bio središte u kojem se obavlja zanatstvo i trgovina u utvrÄ‘enim pazarnim danima, zbog Äega se u jednom dokumentu Budimskog kaptola iz 1422. g. spominje kao varoš. Varoš po maÄ‘arskoj terminologiji znaÄi otvoreno naselje, ne utvrÄ‘enje, većinom zaštićeno zemljanim bademom sa palisadama i rovom sa vodom, u koje se ulazilo preko mosta.
O razvijenom zanatstvu u BeÄkereku sredinom XVI veka govori jedno umetniÄko delo: beÄkereÄki kujundžija Petar Smederevac je oko 1543. g., po porudžbi igumana manastira Krušedola, Silvestera, okovao evanÄ‘elje posvećeno vladici Maksimu Brankoviću. Okov je izraÄ‘en u srebru, bogato pozlaćen i predstavlja jedno od najreprezentativnijih dela srpskog zlatarstva XVI veka.
|
|
|
