| |
|
Rad Udruženja zanatlija pod nemaÄkom okupacijom 1941 – 1944 |
|
|
|
|
Monday, 08 December 2008 |
NemaÄke trupe su ušle i okupirale Banat 12. aprila 1941. g. a istovremeno je okupiran i Petrovgrad. Naziv grada je odmah izmenjen u Veliki BeÄkerek, ali Srpska vlada Milana Nedića nije poštovala ovu promenu naziva grada, već je u korespodenciji sa ovdašnjim vlastima i dalje koristila naziv Petrovgrad. Okupacijom Jugoslavije Nemci su izvršili podelu njenih teritorija, tako da je BaÄka pripadala MaÄ‘arima, pa su banovinske institucije prebaÄene u Veliki BeÄkerek: Apelacioni sud, Direkcijska pošta, Direkcijska železnica, Srpsko narodno pozorište je delom izmešteno u PanÄevo, a delom u Smederevo, Trgovinsko industrijska komora i druge ustanove. PoÄetkom meseca juna 1941. okupator obnavlja Dunavsku banovinu, koja teritorijalno obuhvata Banat i severni deo Srbije, sa sedištem u Smederevu. Pošto su banatski Nemci želeli da budu što nezavisniji od Srpske vlade u Beogradu, zatražili su i dobili svoju posebnu upravu u Banatu, a to je bilo Nadleštvo podbana za Banat sa sedištem u Velikom BeÄkereku. Podban je bio Nemac Sep Lap, koji je decembra 1941. prilikom ukidanja banovina i osnivanja okruga, preimenovan u okružnog naÄelnika za Banat i na tom položaju ostao do oktobra 1944. g. do nemaÄke propasti. Celokupna vlast u Banatu pripadala je NemaÄkoj narodnosnoj grupi, a njen voÄ‘a još od pre rata bio advokatski pripravnik dr Jozef Sep Janko, visoko rangirani nacista, koji je odlazio na razgovore sa Adolfom Hitlerom vezane za budući status Banata kao dela buduće države Podunavskih Nemaca (Donau Land).
Nemci su odmah po okupaciji Jugoslavije poÄeli eksploataciju njenih dobara. Da bi što više obezbedili za svoju vojsku izvoz u NemaÄku uveli su strogo racionisanje kako hrane tako i ostalih dobara. Ovde su osnovane tzv centrale za mleko, meso, žito, kožu, metale, tekstil i dr. Nemci su u snabdevanju bili privilegisani dok su ostali samo u izuzetnim sluÄajevima mogli dobiti ono što je bilo obiÄno, svakodnevna ljudska potreba. Meso se davalo na karte, sledovalo se do 200 gr nedeljno po osobi. Mleko su mogli na dozvolu dobiti deca i bolesni stari ljudi. Teško se nabavljala obuća, jer kože nije bilo u slobodnoj prodaji. PoÄ‘oniti cipele je bilo moguće kada dobijete dozvolu za to od opštinskog organa zasnabdevanje. Kasnije, 1943. više ni to nije bilo moguće, već je bosonogi graÄ‘anin mogao da dobije nalog da kupi cipele sa drvenim Ä‘onom! Isto kao što je bilo i za vreme I svetskog rata 1916. kada su se u oskudici nabavljali i drveni Ä‘onovi za obuću.
U leto 1942. posle formiranja borbene jedinice banatskih Nemaca 7. SS divizije «Princ Eugen», u koju su «dobrovoljno» otišli svi za vojsku sposobni mladi Nemci. Njihova imanja su ostala bez dovoljno radne snage te se okupator dosetio da uvede prinudni rad, na koji su upućivani srpski omladinci sa sela, ostavljajući svoja imanja na milost i nemilost. Isto tako su i zanatski uÄenici primoravani na taj rad, što ih je ometalo da na vreme završe zanat, pa im je uÄenje zanat pomerano za onoliko vremena koliko su proveli na prinudnom radu. Za izbegavanje radne obaveze – prinudnog rada, vlasti su obveznike mogle poslati u Koncentracioni logor u Velikom BeÄkereku, odakle se moglo lako stići na strelište.
Neposredno po izvršenoj okupaciji, nemaÄke vlasti su zabranile rad svim srpskim organizacijama, udruženjima, društvima, koja su imala nacionalni karakter, kao i onima u kojima su Älanovi većinom bili pripadnici srpske narodnosti. ÄŒudno je to što je i Udruženje zanatlija, koje je bilo višenacionalne privredno udruženje, sastavljeno od Srba, Nemaca, MaÄ‘ara, Slovaka i Rumuna, držalo više meseci «na ledu», neaktivno, iako je okupatoru bila neophodna zanatska proizvodnja, koja je još uvek bila u stanju da svojim proizvodima dopuni industrijsku proizvodnju.
Nije poznato kada su Nemci dozvolili rad Udruženju zanatlija. Nema podataka o tome kada je održana I sednica Upravnog odbora pod okupacijom jer zapisnik ne postoji, ali je saÄuvan zapisnik sa II sednice Upravnog odbora, održanog tek 5. decembra 1941. Politikom okupatora Udruženje zanatlija, kao samoupravno udruženje slobodnih privatnika, postaje udruženje koje samo upoznaje i sprovodi nareÄ‘enja okupatorskih vlasti. Prvi akt koji je na toj sednici bio razmatran bio je dopis Trgovinsko-industrijske i zanatske komore, koju je u tom sastavu oformio okupacioni režim – o njenoj nadležnosti nad zanatskim udruženjima. Pored tog akta, Komora svojom okružnicom javlja svim zanatskim udruženjima na teritoriji Banata o novim aktima okupacione vlasti. Navodi se uputstvo o prodaji kože nemaÄkoj vojsci, maksimiranju cena za manufakturnu robu, konfekciju, šešire i kape. Cene se odobravaju parcijalno, naravno uslužnim a ne proizvodnim zanatima, te nove cene dobijaju dimniÄari, berberi i frizeri. Kaiševi za pogon vršalica morali su se prijaviti vlastima, zabranjuje se fotografisanje na ulicama. Traži se mišljenje od Udruženja zanatlija o razdvajanju, odnosno o ukidanju srodnosti izmeÄ‘u obućarskog, papudžijskog i opanÄarskog zanata. Upitani su zainteresovani i oni su izrazili neslaganje sa predlogom, odnosno sa razdvajanjem svih srodnih zanata. Okupaciona vlast je radi bolje kontrole raznih udruženja, kojima je dozvolila rad, postavljala komesare koji su kontrolisali rad udruženja. U Udruženju zanatlija bio je postavljen Nemac iz Banatskog Despotovca, Hans Kajlbah, koji je za 100 dana «rada» u Udruženju dobio 13.000 dinara što je bilo više od celokupnih primanja zaposlenih u Udruženju za mesec dana. ÄŒlanovi Udruženja zanatlija – pripadnici nemaÄke nacionalnosti poÄeli su da avanzuju na više položaje. Tako je potredsednik Udruženja Johan Penc, podneo ostavku na svoje potpresedniÄko mesto u Udruženju pošto je postavljen za predsednika Zanatskog odseka u Trgovinsko-industrijskoj i zanatskoj komori za Banat. Na njegovo mesto je izabran Karolj Engel.
Okupaciona vlast, nošena nacistiÄkom ideologijom, po svaku cenu je želela da ostalim narodima dokaže da su Nemci «viša rasa» i da ne bi trebalo da budu u društvu sa drugim nižim nacijama, pogotovo ne sa slovenskim narodima, te su poÄetkom 1942. nemaÄke zanatlije zahtevale da se postojeće Udruženje zanatlija podeli na 2 zanatlijske organizacije: Udruženje zanatlija za grad i srez Veliki BeÄkerek i Zajednicu nemaÄkih pozivnih obrtniÄkih grupa.
Na sednici održanoj 22. marta 1942. izvršena je primopredaja dužnosti izmeÄ‘u stare i nove uprave: predsednik Franc Selgrad, potpredsednik Janoš Bošnjak, Älanovi uprave: Štrajer Hans, Horvat Janoš, Seleši Petar, Gaborov Proka, Drobac Bogdan. Zamenici su: Šefer Adolf i Miok Petar. Nadzorni odbor: Johan Meršbaher predsednik, Mihael Kleker, Kiš Antal i Jozef Maršal. Prilikom primopredaje dužnosti i imovine prisutni su bili sekretar Udruženja zanatlija Slavko Cvejanov i blagajnik Slavko Äukić.
Odluka o podeli imovine izmeÄ‘u Udruženja zanatlija za grad i srez Veliki BeÄkerek i Zajednice nemaÄkih pozivnih obrtniÄkih grupa, doneta je na sednici Upravnog odbora Udruženja zanatlija za grad i srez Veliki BeÄkerek i tom prilikom je konstatovano da Udruženje mora da plati Zajednici nemaÄkih pozivnih obrtniÄkih grupa, pored sume od 1.100.000 dinara još i 45.645,50 dinara na ime duga za Älanarinu koju su Nemci uplatili za prvo polugodište, do 30. juna 1943. Rok za plaćanje duga je 31. jul 1943. Dug je plaćen 26. jula 1943. u iznosu od 1.100.000 dinara.
Na sednici Upravnog odbora Udruženja zanatlija za grad i srez Veliki BeÄkerek donet je zakljuÄak da se predloži Ministarstvu narodne privrede, da se šegrtima produži ugovor o uÄenju za onoliko vremena koliko su proveli na prinudnom radu. Doneta je i odluka da se u cilju unapreÄ‘enja zanatlija, pri ovdašnjoj Komori održi kurs nemaÄkog jezika sa pravopisom, daktilografije i stenografije.
Na sednici Upravnog odbora, održanoj 30. decembra 1943. usvojen je budžet za 1944. godinu. Tokom 1943. pomoćniÄki ispit je polagalo 280 kandidata, od kojih je 270 položilo. Nameštenicima Udruženja zanatlija odobrena je isplata 13-te plate.
Nemaćka okupacija, 1941-1944. veoma se loše odrazila na privreÄ‘ivanje zanatlija. Ponovila se ista situacija kao ona iz I svetskog rata, kada je došla Mekenzova armada. PoÄele su oskudice u svakom pogledu, kako u ishrani graÄ‘anstva tako i u snabdevanju industrije i zanatlija. Sada se to opet ponovilo, što je drastiÄno smanjilo zanatsku proizvodnju, tako da su zanatlije doÄekale osloboÄ‘enje 1944. u velikoj oskudici, zbog nedostatka sirovina.
|
|
|
