| |
|
Ustanak Srba u Banatu 1594. godine |
|
|
|
|
Monday, 08 December 2008 |
Pobede hrišÄ‡ana nad Turcima krajem XVI veka, kod Lepanta 1571. i kod Siska 1593. g. izazvale su kod porobljenih naroda oduševljenje. Ovakvu atmosferu kod porobljenih naroda pothranjivala je Austrija, koju su novÄano i oružjem pomagale neke evropske zemlje. Za rat protiv Turaka Austrijski car Rudolf je pokušao da pridobije erdeljskog kneza Žigimunda Batorija, Srbe i Bugare. U tom cilju dolazio je carev emisar da pregovara sa Srbima i Bugarima o podizanju ustanka. Srbi i Bugari, verujući u iskrenost emisara, položili su pred svojim sveštenicima zakletvu da će se dići ustanak kada Rudolf sa vojskom stigne do njih. Za razliku od cara Batori je delovao potajno: nagovarao je Srbe da dignu ustanak, dok je s druge strane, Turke potajno izveštavao o tome šta ovi rade.
Pokret je poÄeo meÄ‘u Srbima i Vlasima u graniÄnom podruÄju Erdelja i Banata. Tada je, verovatno, Vlah Petar Majzoš, u martu 1594. napao Vršac i popalio ga uz pomoć Janka Halabure, pa se potom vratio u Erdelj, gde je pokret već uzeo maha. Srbe je vodio vladika Todor Nestorović, a banatske vlahe – Docijan. UstaniÄke Äete su harale Banatom osvajajući turske palanke, ne nailazeći na ozbiljniji otpor. Saznavši za ustanak, beÄkereÄki beg je hitno popravio razrušenu i zapuštenu tvrÄ‘avu, izgradivši novu kapiju i most na ulazu u tvrÄ‘avu. Kad su ustanci došli pod BeÄkerek, ustanicima se pridružilo i lokalno srpsko stanovništvo kako bi zajedniÄkim snagama napali utvrÄ‘eni grad. Braniocima je hteo da pomognr Mazul-paša, koji je sa 11.000 Turaka 4 puta dolazio da oslobodi grad opsade, ali je bio odbijen. Prilikom poslednjeg povlaÄenja, ustanici pojure zanjim, otmu mu 18 topova i razjure Tursku vojsku od koje se spaslo oko 1.000 ljudi. Posle te pobede ustanici osvoje tvrÄ‘avu.
U to vreme je Sinan-paša otišao u pomoć opsednutim gradovima Ostrogonu i Hatvanu, procenivši da bez tih gradova neće moći da uguši banatski ustanak. Zbog toga je krenuo sa 30.000 vojnika, da oslobodi navedene gradove opsade, pa se otuda uputio u Banat. Do bitke je došlo kod BeÄkereka 10. juna 1595. g. gde ga je doÄekala mešovita srpsko-maÄ‘arsko-vlaška vojska od svega 4.300 ljudi, a preživelo je samo 300 ustanika, koji su delom pobegli u Erdelj, delom u Austriju. Posle te bitke Turci nisu vršili represalije prema stanovništvu, već su pozvali narod da se pokori. Ipak, voÄ‘a ustanika vladika Todor uhvaćen je i prema jednom savremenom izvoru «Å¾iv oderan na meh».
Iz vremena turske vladavine nemamo opisa BeÄkereka, osim plana grada s kraja XVII veka (1697.-1698.). Po već citiranom Evliji ÄŒelebiji, BeÄkerek je bio varoš, koja se lepo razvila zahvaljujući sultanovim povlasticama i zadužbini Mehmed-paše Sokolovića. Po pomenutom planu ne može se zakljuÄiti da je bio naseljen srednji deo naselja, današnji gradski centar sa zgradom opštine i manji deo glavne ulice.
Prema savremenim zapisima, BeÄkerek je u XVII veku bio, po obimu zanatstva i trgovine najrazvijeniji grad u Banatu. O stanovništvu i zanimanjima koja su bila zastupljena ostavili su nam zapise skupljaÄi priloga za Pećku patrijaršiji, koji su ovde bili 1660. i 1666. g. Oni su kao priložnike zabeležili ove beÄkereÄke profesije: 6 ćurÄija, 4 terzije, 4 Äizmara, 2 kalajdžije i po jednog kujundžiju (Vuk) i tufegdžiju.
Može se pretpostaviti da je zapisani kujundžija Vuk onaj isti koji je okovao jevanÄ‘elje za manastir Grabovac 1662. g. O BeÄkereku se kaže: «Sredinom XVI veka BeÄkerek je važan zlatarski centar. Petar Smederevac u XVI i Vuk u XVII veku najstarija su imena vajara-zlatara u tom gradu, Äiji su radovi u vrhu plastiÄne umetnosti onog vremena u Evropi» (Vera Jovanović-Pavle Radovanović Paja, N. Sad, Muzej Vojvodine 1997.) Trgovina je takoÄ‘e bila razvijena, jer se u Katastingu spominje 9 trgovaca sa nadimkom «hadži». Roba se uglavnom prevozila laÄ‘ama, za koje je u samom gradu, neposredno pored tvrÄ‘ave, bilo izgraÄ‘eno pristanište od kamenih kocaka. Pored srpskih imena, spominju se još grÄka i cincarska. Brojni stanovnici varoši su bili Turci koji su živeli delom u varoši, delom u tvrÄ‘avi.
Posle proterivanja Turaka, Gradnulicu su masovnije naselili, nego druge delove grada, Srbi iz raznih krajeva Banata, kao i deo Srba iz BaÄke; Budžak su naselili Rumuni, a OpovaÄku stranu i Dolju Srbi iz Opova i Srbi iz BaÄke. Zemljoradnici su bili većinsko stanovništvo, koje se, pored toga, bavilo stoÄarstvom i ribolovom na Begeju i njegovim rukavcima. Od poljoprivrednih kultura najviše se gajila: pšenica, jeÄam, raž, ovas, a tek sredinom XVII veka poÄinje gajenje kukuruza, koji je narod zvao «turska pšenica», verovatno zbog toga što su ga Turci doneli u ove krajeve. Stanovništvo je uglavnom živelo u zemunicama, kolibama, a samo je u varoši bilo podignuto nešto zgrada od tvrdog materijala, koje su delom služile i u javne svrhe.
|
|
|
