| |
|
Zanatske komore 1950 – 1965 |
|
|
|
|
Monday, 08 December 2008 |
Do sredine 1950. bio je na snazi Zakon o radnjama Kraljevine Jugoslavije iz 1931. godine. Nova vlast posle II svetskog rata, smatrala ga je zastarelim, jer nije odražavao nove produkcione odnose, te ga je trebalo zameniti novim zakonom.
Novi Zakon o zanatstvu Narodne Republike Srbije donet je juna meseca 1950. Po tom zakonu ukidaju se udruženja zanatlija, a umesto njih se osnivaju zanatske komore za grad ili za srez. U Zrenjaninu su tada osnovane 3 zanatske komore: Zanatska komora za grad Zrenjanin, Zanatska komora za srez “Begej” i Zanatska komora za srez “Tamiš”, obe sa sedištem u Zrenjaninu, a svaka od njih je bila nadležna za teritoriju svoga sreza.
Zakon svojim prvim Älanom ukazuje na to kojim smerom će se kretati politika države prema zanatstvu, jer je prvi zadatak zanatstva da se ukljuÄi u socijalistiÄku izgradnju zemlje. Dalje se kaže da država pomaže i organizuje zanatstvo, stara se o podizanju podmlatka i podržava struÄno uzdizanje zanatlija. Zakon je rangirao sektore u zanatstvu: državni, zadružni, zanatske radionice društvenih i zadružnih organizacija i, na kraju, privatne zanatlije, koje su u trenutku izlaska Zakona Äinile osnovu zanatstva i bile daleko brojnije od svih pomenutih grupa.
Zakon uvodi jednu novost do tada nepoznatu u oblasti zanatstva, a to je zvanje “državnog majstora zanatstva”, koje je dobijalo za pokazano visoko struÄno znanje pred specijalnom komisijom formiranom od nadležnog državnog organa. Pored visokog struÄnog zvanja, majstor je morao svoju radionicu da proda državi, po ceni koju ona odredi, isplaćujući je na rate, s tim da meseÄna rata ne može biti veća od 5.000 dinara! ZnaÄi ako je radionica sa opremom vredela 500.000 dinara, država bi mu je isplatila za 100 meseci! Za uzvrat bi država velikodušno dozvolila, sada “državnom majtoru”, da vodi svoju bivšu radionicu, ali kao državni službenik! Ovde u gradu, a ni u okolini nije zabeležen ni jedan sluÄaj kandidovanja za zvanje državnog majstora zanata.
Što se tiÄe otvaranja zadružnih zanatskih radionica, njih je moglo da otvori 10 udruženih zanatlija, sa najmanje jednim majstorom. Zanatske zadruge su u proizvodnom procesu mogle da koriste samo radnu snagu svojih zadrugara. Pravilnik o poslovanju zadruge propisuje nadležni pokrajinski organ vlasti.
Prema odredbama Zakona o zanatstvu, zadatak komora je da unapreÄ‘uje zanatstvo, da se staraju o nabavci alata i sirovina za zanatlije i vrše njihovu raspodelu, te da daju mišljenja o cenama proizvoda i usluga. U komore se uÄlanjuju sve privatne, zadružne i državne organizacije, zavisno od toga gde im je sedište, uÄlanjuju se u gradsku ili sresku komoru. Interesantna je odredba u kojoj se govori o nadležnostima komore, a to su: da planira i daje predloge i mišljenja sreskom ili gradskom narodnom odboru o razvoju i unapreÄ‘ivanju zanatstva izdaje dozvole za voÄ‘enje zanatskih radnji i stara se o kulturnom i idejnopolitiÄkom uzdizanju zanatlija. U Älanu 154. predviÄ‘a se mogućnost obrazovanja struÄnih sekcija za 1 ili više zanatskih struka. Pri komorama trebalo je da postoje struÄni saveti za unapreÄ‘enja zanatstva. Komore su pratile i razmatrale stanje u zanatstvu, pitanje struÄnih kadrova u zanatstvu, organizovanje struÄnih teÄajeva, nadnica zaposlenih, pitanje poreza, kreditiranje zanatstva, voÄ‘enje evidencija o zanatskim radnjama i zaposlenima u njima iz svih sektora. Sve zanatlije su bile dužne da plaćaju komorski doprinos.
Komora u jednom svom izveštaju, posle izlaska Zakona, kaže da su novi zakonski propisi omogućili neograniÄeno snabdevanje reprodukcionim materijalom i slobodno formiranje cena zanatskih proizvoda i usluga. To je izazvalo kanjukturu privatnog zanatstva, koje poÄinje da zapošljava i zanatlije koje rade u državnim i zadružnim preduzećima, jer same zanatlije nisu mogle svojom proizvodnjom da udovolje zahtevima tržišta. Kasnije, zanatlije iz društvenog sektora napuštaju svoja radna mesta u preduzećima, jer nisu bili materijalno stimulisani da više rade, a samim tim i više zarade. Oni su u društvenim preduzećima primali fiksne plate, bez obzira na to koliko su proizveli, isto kao i sližbenici. Povratnici iz društvenog sektora otvaraju zanatske radnje i kroz visoke cene usluga i proizvoda ostvaruju svoje ambicije o boljem i lepšem životu.
Vlast zapaža da radnici iz društvenih preduzeća odlaze sa posla pravo u privatne radionice da nastave posao i više zarade, pa odmah preuzima mere da suzbije ovu pojavu, pooštravanjem poreske politike prema privatnom zanatstvu i kontrolom broja zaposlenih u radionici usporava ekspanziju ovakvog naÄina rada, te ponovo dolazi do seobe zanatlija iz privatnog u društveni sektor. Ova se pojava, seobe iz jednog sektora u drugi, održala skoro Äitave Äetiri decenije XX veka.
Oporezivanje zanatlija je bio jedan od glavnih uzroka opadanja zanatstva i zatvaranja zanatskih radnji. Komora konstatuje da “oporezivanje zanatlija nije bilo dovoljno principijelno” jer navodno nije pronaÄ‘en dovoljno efikasan naÄin za oporezivanje poreskih obveznika. Dolazilo je do oštrih sukobljavanja izmeÄ‘u zanatlija i poreskih organa. Postojale su u to vreme kuloarske priÄe, kojima se baš ne mora pokloniti puna vera, ali je bilo i gorke istine: priÄalo se da su poreski organi bili tolerantniji prema Älanovima partije, a deo njihovog poreza prebacivali su na one koji nisu bili Älanovi. Prema kazivanju ondašnjih zanatlija, od strane viših poreskih instanci odreÄ‘ivana je poreska kvota za jedno podruÄje, pa se u okviru istog podruÄja “prosipalo” sa ovog na onog zanatliju “sa milog na nemilog”.
U nekim sluÄajevima je veliko poresko opterećenje povlaÄilo smanjivanje kapaciteta proizvodnje pa Äak i zatvaranje privatnih radionica. Iz bojazni od preteranog oporezivanja, privatne zanatlije nisu obavljale niti modernizovale svoje mašine, a to je jedan od uzroka što su sredstva za rad u mnogim zanatskim radnjama bila primitivna, tehnološki zastarela, tako da nisu bila u stanju da prate savremene zahteve tržišta.
Visoko oporezivanje je imalo uticaja i na povećanje cena zanatlijskih proizvoda, jer povećanje poreza bi se po pravili kalkulisalo u povišenu cenu, što bi padalo na teret potrošaÄa.
Politika prema zanatstvu je voÄ‘ena i usmeravana od strane partijske vrhuške koja je kreirala celokupnu državnu politiku, o Äemu svedoÄi citat iz govora tada drugog Äoveka partije Edvarda Kardelja, koji je održan na Savetodavanju privrednih komora Jugoslavije, 10. novembra 1954. Govoreći o oporezivanju, Kardelj kaže: “Pre svega treba naglasiti da mi ne vodimo niti nameravamo voditi borbu protiv privatnog zanatstva kao takvog. Naš cilj svakako nije niti sme biti onemogućavanje rada individualnih zanatlija. Pre svega, pravo da Äovek radi svojim rukama za sebe je pravo koje socijalistiÄko društvo priznaje svakome. Jedino protiv Äega se borimo i što ne možemo dozvoliti jeste da bi se neko bogatio na raÄun tuÄ‘e radne snage i da bi se time jaÄale kapitalistiÄke tendencije”.
SprovoÄ‘enje takvih politiÄkih ideja, koje se pre mogu razumeti kao politiÄke direktive, zavisilo je i od mentalnog sklopa lokalnih politiÄara. Dok su ovde u Zrenjaninu sve restriktivne mere usmerene ka individualnom zanatstvu veoma strogo sprovedene u život, na drugoj strani, u baÄkom Potisju i sremskim opštinama – Novoj Pazovi i InÄ‘iji, cvetalo je privatno zanatstvo, koje je uslovilo vrlo brz ekonomski rast tih opština. Mnoge zanatlije iz Beograda, Srbije i Vojvodine, odlazili su tamo i otvarale svoje radionice, proizvodile više i raznovrsnije, pod daleko povoljnijim uslovima oporezivanja. Jedan od tih bio je i naš sugraÄ‘anin Dejan Purkov.
Promene u administrativnom sistemu države uticale su i na promene u naÄinu upravljanja zanatstvom. Kada je 1955. poÄela reorganizacija srezova, radi prelaska na novi komunalni sistem, otpoÄelo se sa reorganizacijom zanatskih komora. Tada je u Zrenjaninu osnovana Sreska zanatska komora-Zrenjanin, koja je nastala spajanjem 4 zanatske komore: Zanatske komore-Trenjanin, Gradske zanatske komore-Zrenjanin, Sreske zanatske komore-Jaša Tomić i Sreske zanatske komore-Novi BeÄej. Po osnivanju ova novoosnovana komora je nosila naziv Sreska zanatska komora (1955-1958), a zatim od 1958. Zanatska komora sreza Zrenjanin.
Na osnivaÄkoj sednici izvršena je podela komore na 5 ispostava, koje su bile produžene ruke Komore u mestim gde su radile, ali nisu imale svojstvo pravnog lica, koje je imala samo Komore. Formirana su i povereništva koja su imala zadatak da uÄvrste vezu Älanstva sa Komorom, odnosno sa ispostavom. Što se tiÄe polaganja pomoćniÄkih i majstorskih ispita, oni su polagani pred Komisijom Komore ili odnosne ispostave.
Na osnovu Zakona o udruživanju i poslovnoj saradnji u privredi Zanatska komora u Zrenjaninu proširuje svoju delatnost i na komunalnu delatnost, te menja naziv u Sreska zanatska komunalna komora u Zrenjaninu, koja će raditi sve do donošenja propisa o narodnim odborima i srezovima, kao i zakona o obrazovanju jedinstvenih privrednih komora 1962. Tada je osnovana Sreska privredna komora u Zrenjaninu, za tzv srez Zrenjanin, u Äiji sastav ušao i srez Kikinda. Sreska privredna komora-Zrenjanin, radila je od 1962.-1965. g., kada je ukinut srez Zrenjanin. Komora je imala svoj odsek koji je vodio resor zanatstva.
Posle ukidanja sreza Zrenjanin, a time i Sreske privredne komore, dolazi do osnivanja Udruženja samostalnih zanatlija u Zrenjaninu, koje je obuhvatalo teritoriju bivšeg sreza. Iz ovog se 1966. izdvaja Udruženje samostalnih zanatlija za opštinu Novi BeÄej.
|
|
|
