| |
|
Zanatstvo posle II svetskog rata |
|
|
|
|
Monday, 08 December 2008 |
Zbog slabo razvijene industrije u Kraljevini Jugoslaviji, proizvodno zanatstvo je u ovom gradu bilo na zavidnom nivou, iako smo uprethodnim tekstovima, citirajući zapisnike Udruženja zanatlija, ukazivali na teškoće zanatlija. MeÄ‘utim, sami statistiÄki pokazatelji govorili su da ono ne stagnira već napreduje. Može se reći da je bilo Äak na zavidnom nivou s obzirom na broj stanovnika – 38.000, koliko je Petrovgrad imao pre II svetski rat, prema broju od 816 zanatlija koliko ih je bilo u gradu. Taj broj zanatlija je izdržavao isti broj porodica, što je bilo veoma znaÄajno za njihov standard.
Razvojem preraÄ‘ivaÄke industrije u gradu dolazi do opadanja broja zanatskih radnji, ali samo pojedinih struka, Äija se proizvodnja ukrštala sa industrijskom, zanatska proizvodnja, razume se zbog manjih serija proizvoda, nije mogla biti konkurentna industriji.
Da bi se dobila celovitija slika o stanju ovdašnjeg zanatstva izmeÄ‘u 2 rata, 1919-1941., neophodno je skrenuti pažnju na usku povezanost zanatstva i poljoprivrede, koja se nalazila sva u rukama privatnih vlasnika, pre svega u rukama velikog broja sitnih posrednika, a veoma malo krupnih posrednika, što je za sobom povuklo i specifiÄan razmeštaj zanatstva. Veliki broj zanatlija, oko 75% bio je vezan svojom proizvonjom za selo, odnosno za poljoprivredu, dok je samo 25% bilo vezano za potrebe gradskog stanovništva. U ovom periodu zanatstvo je predstavljalo vodeći faktor u graÄ‘evinarstvu, kolarskom, kovaÄkom i stolarskom zanatu, u izradi odeće i obuće i sl. potreba seoskog stanovništva. Kada se govori o vremenu neposredno pred izbijanje II svetskog rata, mora se naglasiti da je tadašnje zanatstvo bilo u privatnim rukama, dok državnih i zadružnih nije ni bilo.
Zavisno od privredne konjukture, zbog kriznog vremena, dolazilo je do prilagoÄ‘avanja zanatlija novonastaloj situaciji. Kada su se njihovi proizvodi više tražili, oni su uzimali više pomoćnika i proširivali proizvodnju. U uslovima privredne depresije smanjivali su proizvodnju i broj zaposlenih i prelazili na pružanje usluga. Uporedo sa razvojem industrije opadala je uloga zanatstva u proizvodnji, ali je jaÄala njegova uloga u pružanju zanatskih usluga.
U našem gradu je preovlaÄ‘ivalo zanatstvo koje je pružalo usluge, dok je proizvodno bilo manje razvijeno. Uslužne zanatlije su bile: krojaÄi, berberi, frizeri, zidari, bravari, kovaÄi, mehaniÄari i ÄasovniÄari. Najbrojniji zanati proizvodnog karaktera bili su: stolarski, mesarski, pekarski, limarski, kolarski i obućarski. Zanatlije pomenutih struka uglavnom su uspešno poslovale.
II svetski rat i neprijateljska okupacija, teško su pogodili ovdašnje zanatstvo. Izvestan broj zanatlija je izgubio život kao žrtve nacistiÄkog terora, neki su bili u zarobljeništvu, Jevreji – zanatlije su pobijene, a priliÄan broj nemaÄkih zanatlija napustili su zemlju, kao saradnici okupatora.
Neposredno po osloboÄ‘enju zemlje od okupatora, veliki broj zanatlija se nalazio u vojsci i upravnoj vlasti, te se na osnovu tih pokazatelja dobija se opskurna slika o njegovim potencijalima. Broj zanatlija je posle obezbeÄ‘enja bio manji od predratnog broja za oko 38%. Osim toga država već na prvom koraku poÄinje da pokazuje politiÄko usmerenje privrede ka njenom prodruštljavanju. Donoseći zakonske propise koji poÄinju da spreÄavaju privatni sektor ne samo u njegovom oporavku od ratne nemaštine, već ga usmerava ka društvenom obliku proizvodnje, dajući istovremeno prioritet državnim, zadružnim i dr. oblicima društvene proizvodnje. Državne mere prema privatnom zanatstvu bile su Äesto puta represivne, kako u pogledu razrezivanja poreza, tako i prilikom snabdevanja sirovinom je, kao po nekom pravilu bilo neredovno – umesto da stignu u I, sirovine su stizale krajem II kvartala, tako da su zanatlije zbog toga Äesto puta bile besposlene. Na jednoj konferenciji zanatlija, održanoj u jesen 1945. godine, reÄeno je: «neredovne dobijamo sirovine, a živi se i plaća porez cele godine».
Na politiÄko privrednim skupovima, kada se razmatrala situacija u privredi, permanentno je bila prisutna konstatacija politiÄara, kako viši forumi nisu zadovoljni ostvarivanjem politike prodruštvljavanja privatnog sektora, poÄev od stvaranja seljaÄkih radnih zadruga u poljoprivredi do stvaranja raznih vrsta zanatskih zadruga.
Opšta oskudica, naroÄito u reprodukcionom materijalu, prvih posleratnih godina, kao i visoka poreska opterećenja, negativno su se odrazili na privatno zanatstvo. Tada su mnoge privatne zanatlije zatvorile svoje radnje i prešle u tek osnovane državne, zadružne radionice ili industrijska preduzeća u kojima su nastavile rad, Äesto do penzionisanja. Novostvoreni socijalistiÄki sektor zanatstva imao je važnu ulogu u lokalnoj privredi grada, jer je dopunjavao industrijsku proizvodnju, a sa politiÄkog aspekta, kako to jedan onovremeni izvor kaže «stvara nove socijalistiÄke produkcione odnose, tj odnose bez eksploatacije». Rezultat tih administrativnih, ekonomskih i politiÄkih represivnih mera jeste pojava većeg broja zanatskih zadruga: krojaÄkih, obućarskih, berberskih i drugih, koje su tada ile u ekspanziji zahvaljujući tome što su prilikom raspodele sirovina, u odnosu na individualne zanatlije, bile favorizovane. Osiromašeno stanovništvo i velika oskudica u robi koja je neophodna za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba doveli su do toga da su se ljudi zadovoljavali i proizvodima lošeg kvaliteta, koji su bili na ivici škarta!
Prelaz privatnih zanatlija u socijalistiÄki sektor bio je posledica pre represivnih mera države negoli «visoke svesti jednog dela privatnih zanatlija». Nepravedna raspodela sirovina privatnim zanatlijama, visoke poreske obaveze i politiÄke presije odreÄ‘enih organa vlasti prisilile su zanatlije da zatvaraju svoje radnje i preÄ‘u u državni ili zadružni sektor, ne bi li na taj naÄin saÄuvali sopstvenu i porodiÄnu egzistenciju.
Izmena zakonskih propisa, nazvanih «prolaz na novi privredni sistem», povukao je za sobom porast privatnih zanatskih radnji, a sa druge strane, osetno smanjivanje socijalistiÄkog sektora u zanatstvu, tokom 1951, 1952 i 1953 godine.
|
|
|
