| |
|
Zanatstvo za vreme Kraljevine Jugoslavije 1918-1941 |
|
|
|
|
Monday, 08 December 2008 |
Pošto je srpski narodni odbor u Velikom BeÄkereku preuzeo vlast u gradu, poÄela je i promena sastava upravnih organa u raznim društvima i udruženjima. Tako je 21. decembra 1918. SNO proverio voÄ‘enje Zanatske zajednice u Velikom BeÄkereku Boži Jovanoviću, papudžijskom majstoru. Prvu sednicu je Zajednica održala 3. decembra 1918. g. Na toj sednici je za beležnika izabran Dušan Brankovan, kao privremeni beležnik, Nikola Berberski i Ferenc KlementiÄ – za predsednike te Jovan BorÄeler, Toma Cvejanov, Adam Engel, Äurica Stevanov, Nikola Relić, Svetozar Kisinski i Bela Anau – za Älanove uprave Zanatske zajednice. Na redovnoj sednici, održanoj 15. aprila 1919. g. izabran je za beležnika Bogdan Popović, uÄitelj. Zajednica je 1919. g. imala 599 Älanova.
Boravak i prolazak vojske ostavili su velike posledice na privredu Banata. Ona je bila neka vrsta vlade za Banat, BaÄku i Baranju. Narodna uprava je ustanovljena 4. decembra 1918. g. i radila je do 1. februara 1920. g. Tokom 1919. od delova teritorija bivše Torontalske i Tamiške županije stvorena je nova administrativna jedinica – Torontalsko-tamiška županija, Äije je sedište bilo u Velikom BeÄkereku.
Privredna situacija u Banatu je bila loša, jer je nedostajala radna snaga i radna stoka za obradu zemlje, pa su velike površine obradivog zemljišta ostale neobraÄ‘ene. Stanovništvo je siromašilo, na šta je uticala i promena novca. Ministarstvo finansija je odredilo paritet 250 kruna za 100 dinara, da bi se kasnije povećala razlika na 300 kruna 100 dinara. Da bi što više naškodila privredi svojih bivših teritorija, MaÄ‘arska je emitovala velike koliÄine kruna, što je ekonomski slabilo ovdašnje stanovništvo, a privredi nanosilo veliku štetu. Ministarski savet je svojom odlukom od 01.02.1920. ukinuo Narodnu upravu, a njene odseke dodelio pojedinim ministarstvima, u kojima su oformljena odeljenja za Banat, BaÄku i Baranju. Sedište odseka za unutrašnje poslove, finansije, pravosuÄ‘e, trgovinu, industriju, šume, rudarstvo i hidro tehniÄke poslove, poštu, saobraćaj i vojna pitanja, bilo je u Beogradu. Novi Sad je bio sedište za odseke: prosvetu, ishranu, snabdevanje, poljoprivredu, socijalne reforme i narodno zdravlje.
Donošenjem Vidovdanskog ustava 28. juna 1921. g. država je podeljena na 33 oblasti, na osnovu prirodnih, ekonomskih i socijalnih prilika. Oblast je imala 800.000 stanovnika, a na njenom Äelu se nalazio veliki župan, postavljen od strane kralja.
Osim teritorijalnih samoupravnih tela (opštinske, sreske i oblasne samouprave) postojale su i korporacije, koje su imale samoupravna prava, kao što su zanatlijske i lekarske komore, i druge koje su štitile, Äuvale i razvijale privredne i staleške interese. Na samoupravnim naÄelima formiran je Središnji ured za osiguranje radnika, a na osnovu Zakona o zaštiti radnika, donetog 28. februara 1922. i Zakona o osiguranju radnika od 14. maja 1922. g. Na osnovu ovih zakona osnovani su okružni uredi za osiguranje radnika u Vršcu i Velikom BeÄkereku. VršaÄki je ukinut i pripojen veliko-beÄkereÄkom Uredu 1931. g. Upravu su Äinili interesenti – poslodavci i radnici. Doprinosi uredu zavisili su od visine radniÄke zarade, koja se kretala od 8 do 48 dinara.
Na osnovu podele na državne vlasti Banat je bio podeljen na Beogradsku i Podunavsku vlast. Beogradska vlast je bila izdeljena na srezove: VelikobeÄkereÄki, Velikokikindski, VraÄarski, Žabaljski, KovaÄiÄki, Modoški (JašatomiÄki), NovobeÄejski, Novokanjiški (novokneževaÄki), PanÄevaÄki, Posavski, SenÄanski, StarobeÄejski i Titelski. Gradovi u Beogradskoj oblasti bili su: Beograd, Veliki BeÄkerek, Velika Kikinda, PanÄevo, Senta i Stara Kanjiža. Obuhvatala je 7 banatskih srezova i 2 beogradska (Posavski i VraÄarski).
Urebom od 23. februara 1927. g. likvidirana je Torontalsko-tamiška županija. Svi dotadašnji municipijski, upravni i drugi odbori, pododbori i delegacije su razrešene. Funkcije Županijskog upravnog odbora preuzima veliki župan. Nastale promene u organizaciji vlasti bile su od važnosti za privredni život. Ovom uredbom izvršena je organizacija finansijske službe na osnovu koje je formirano 14 finansijskih direkcija. Banat je bio u nadležnosti Novosadske finansijske direkcije, kojoj su pripadali sledeći banatski srezovi: Novokanjiški, Velikokikindski, NovobeÄejski, VelikobeÄkereÄki, JašatomiÄki sa gradovima: Veliki BeÄkerek i Velika Kikinda.
Uklanjanjem Vidovdanskog ustava, 6. januara 1929. g. raspuštene su oblasne skupštine i oblasni odbori. Zakonom o nazivu i podeli Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca na upravna podruÄja formirano je 9 banovina i uprava grada Beograda sa PanÄevom i Zemunom.
Prva decenija rada zanatstva u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca bila je otežana usled ratnih posledica. Pomanjkanje sirovina, nerešene uvozne i izvozne tarife, kao i pomenute nestabilne valutne prilike i veliki poreski doprinosi usporavali su uspon zanatstva u Banatu i Velikom BeÄkereku. Država je u zanatstvu videla šansu za popravak opšteg stanja privrede, pa je Ministarstvo trgovine i industrije organizovalo 1921. godine savetovanje svih državnih i privrednih struka, te trgovaÄkih i zanatskih komora, struÄnih trgovaÄkih i industrijskih korporacija. Da bi se poboljšala ekonomska situacija u zemlji, a inostrani proizvoÄ‘aÄi ima konkurišu i sputavaju plasman na tržištu. Pod pritiskom tekućih problema ekonomske prirode zanatlije nastoje da smanje doprinos za osiguranje radnika. U jednom obraćanju Trgovinsko-industrijskoj i zanatskoj komori Zanatska zajednica skreće pažnju na to da Komora samo zahteva ispunjenje obaveza prema sebi, dok se njena pomoć retko na vreme može osetiti, Äesto puta i smrt pretekne njenu pomoć. Iz pomenutih razloga zanatlije su tražile da se doprinosi za osiguranje radnika smanje za 2%, s tim da polovina troškova snose poslodavci, a polovinu radnici.
U poslertnom periodu najbrojnije zanatlije bili su graÄ‘evinari, tako je 1920. g. u Velikom BeÄkereku zabeleženo 270 zanatlija, od toga je bilo: zidara 160, tesara 60, bravara 25 i stolara takoÄ‘e 25.
Sledeće, 1921. g. bilo je u Velikom BeÄkereku 170 zanatskih radnji, u kojima su bile zastupljene 42 vrste zanata: 7 radnji mesara i kobasiÄara, 4 mesarske, 3 alvadžijske, 3 poslastiÄarske, 7 pekarskih, 1 pekarsko-poslastiÄarska, 1 svećarsko-liciderska, 12 ženskih krojaÄa, 13 muških krojaÄa, 3 šeširdžijske, 2 za šivenje belog veša, 1 za štavljenje kožom, 3 ćurÄijske, 18 cipelarskih, 1 cipelarskog krojaÄa (herihtera), 9 opanÄarskih, 5 papudžijskih, 1 obućarska, 3 štrangarske, 2 saraÄke, 1 sitarska, 13 stolarskih, 1 drvorezaÄka, 1 tesarska, 1 tapetarska, 2 molerske, 1 baÄvarska, 2 limarske, 3 kolarske, 2 za pretresanje crepa, 6 kovaÄa, 2 mehaniÄara, 1 bravar, 4 mehaniÄara i bravara, 4 elektriÄara, 1 mašinista, 12 berberskih, 1 berbersko-frizerska, 1 sajdžijska, 2 hemijskog ÄišÄ‡enja i 8 zidarskih zanatskih radnji.
Uslovi za rad zanatlija pogoršavaju se nailaskom agrarne krize, 1925. g. kada poÄinje da opada kupovna moć poljoprivrednog stanovništva, a samim tim i potražnja zanatskih proizvoda. Zanatstvo je i nadalje ostalo pod opterećenjem raznih poreza i doprinosa, što je dovelo do prezaduživanja zanatlija, koje zavisno od zaduženosti, prvo smanjuju broj zaposlene radne snage – pomoćnika, pa Äak, u težim sluÄajevima, zatvaraju svoje radnje. I jedno i drugo stvara, u borbi za egzistenciju, sloj bespravnih zanatlija. Industrijski proizvodi, brojniji i nastali u masovnoj produkciji, istovremeno i jeftiniji, predstavljaju veliku konkurenciju zanatskim proizvodima. Pored starih industrijskih preduzeća, nastalih krajem XIX veka i poÄetkom XX veka, sada su otvorene nove fabrike, koje samo manjim delom konkurišu zanatlijama: Fabrika šešira i tuljaka Braće Dragan (1919), Fabrika Äarapa (1919), Industrijsa mramora, granita i veštaÄkog kamena (1923), Fabrika strojeva, kotlova i termotehniÄkih naprava. Veću opasnost za lokalno zanatstvo predstavljali su industrijski proizvodi vezeni sa strane za grad. Interesantna je bila velika konkurencija seoskih pekara, koji su donosili hleb i prodavali ga na pijaci. Ovaj hleb nije bio konkurentan po ceni samo zato što je proizveden u domaćoj radinosti, već i zbog upotrebe komlova (kao kvasca) Äija je upotreba već tada bila zabranjena u ljudskoj ishrani.
Pekarski majstori su se obraćali Gradskom poglavarstvu sa molbom da zabrani ilegalnu prodaju hleba na pijaci, gde ni higijenski uslovi, poÄev od transporta sa sela pa do prodaje na tezgi, nisu odgovarali ni tadašnjim propisima o higijeni pri prodaju prehrambenih proizvoda. Jedna grupa velikobeÄkereÄkih pekara, sa Šamuelom Ekštajnom na Äelu, vlasnikom jedine parne pekare u gradu, gde se hleb proizvodio na industrijski naÄin, podnela je GradonaÄelniku molbu da zabrani ilegalnu prodaju hleba: «Na naše mesne pijace dolaze iz sela zanatlije – pekari i proizvoÄ‘aÄi hleba koji nemaju ni osposobljenje da prave hleb,a još manje da ga prodaju na pijaci. Mi ovdašnji majstori plaćamo silan porez, a nas ovde pobijaju zanatlije iz okoline». Iako su zanatlije stalno isticale kako im je položaj težak broj zanatskih radnji se ipak iz godine u godinu povećavao. 1921. g. u gradu je bilo samo 7 pekarskih radnji, da bi se posle 7 godina njihov broj utrostruÄio i popeo na 22.
Kada se pogleda registar Zanatske zajednice u Velikom BeÄkereku, u koji su tokom 1927. upisivane zanatlije, vidi se da je bilo evidentirano 81 vrsta zanata, od toga u 10 vrsta zanata nije bilo majstora, već su radnju vodili pomoćnici – kalfe. Ukupno je bilo 655 majstora, 692 pomoćnika (kalfi) i 1074 šegrta. Povećanje broja zanatskih radnji pratila je i pojava novih zanatakojih do tada nije bilo. Pojava novih zanata vezana je za razvoj tehnike, pojavu novih mašina i aparata, koje je trebalo održavati, kao i novih potreba graÄ‘ana, koje se javljaju kao uticaj srednjoevropskih shvatanja života i ponašanja. Pojavljuje se prvi taksista Ladislav Sabo (1922), a zatim Josif Pavlović (1923), zatim 3 modistkinje Äiji su saloni voÄ‘eni kao zanatske radnje, elektriÄarski – Andrija Molnar (1926), zubotehniÄki – Karl Miler (1928) i Karl Holcer (1931). Tako su uslovi za proizvodno zanatstvo postali teži, uslužno zanatstvo uzima maha.
Novi zanati, kao izraz modernih potreba stanovništva, ali i proizvodnja i usluga su: mašinbravarski – 5 majtora, 48 pomoćnika i 163 šegrta (uÄenika), muziÄki instrumenti – 3 majstora i 2 pomoćnika, zubni tehniÄari – 2 majstora i 1 pomoćnik, izraÄ‘ivaÄ molerskih mustri – 1 majstor, elektriÄarski – 8 majstora, 7 pomoćnika i 13 uÄenika, livaÄki – 10 pomoćnika i 25 uÄenika, metalostrugari – 3 pomoćnika i 31 uÄenik. Pojava da kod nekih zanata nema majstora, već se samo spominje broj pomoćnika i uÄenika, odnosi se na industrijsko izuÄavanje zanata. Zanatski pomoćnici ili uÄenici radili su u velikim industrijskim preduzećima: ŽelezniÄka radionica, Fabrika šećera, Pivara Lazara DunÄ‘erskog, Fabrika poljoprivrednih mašina itd.
Interesantna je relativno brza pojava taxija u gradu, s obzirom na to da je prvi automobil prošao gradom 2. juna 1902. g. kada je veleposednik iz Konaka, Laslo Danijel, projurio kroz grad automobilom marke «Adler» i zaustavio se na glavnom gradskom trgu. Pojava automobila na trgu izazvala je do tada neviÄ‘enu senzaciju, ÄŒinovnici opštine, županije i ostalih firmi, kao i zateÄeni graÄ‘ani ostali zadivljeni novim tehniÄkim Äudom. Dakle posle 20 godina raÄunajući i ratne godine, pojavio se automobil u javnom saobraćaju u gradu – auto-taksi, Äiji je vlasnik bio Sabo Ladislav (1922) – Josif Pavlović je vozio drugi auto-taksi 1923. g. U tom trenutku je vožnja automobilom postala pristupaÄna svima koji su to zadovoljstvo mogli da plate. Pojavom auto-taksija u javnom saobraćaju izjednaÄio se ovdašnji gradski saobraćaj sa onim evropskim gradovima.
Zanatska zajednica u Velikom BeÄkereku, bila je veoma aktivna u organizovanju ostalih zanatskih zajednica u Banatu, u cilju ostvarivanja što boljeg njihovog položaja njih samih u društvu. Tako je na Vidovdan, 28. juna 1924 g. organizovana i konferencija zanatlijskih zajednica u Banatu, održana u kafani «Srpska kruna», na kojoj je zatraženo od nadležnih vlasti: da se izjednaÄi Zakon o radnjama u celoj Kraljevini SHS, da se osnuju oblasni savezi zanatskih korporacija, da se osnuju zanatske zadruge za meÄ‘usobno pomaganje i štednju u svim većim banatskim mestima, da se osnivaju zanatlijska udruženja u mestima sa 100 samostalnih zanatlija, da nadležni organi ne izdaju zanatske dozvole bez prethodno pribavljenog mišljenja zanatskog okruženja, da se smanji broj godišnjih vašara, izmeni Zakon o osiguranju radnika i smanjene poreske obaveze.
PoÄetkom 1926. g. Trgovinsko industrijska i zanatska komora u Novom Sadu uputila je predlog ovdašnjoj Trgovinsko-industrijskoj i zanatskoj komori i zanatskoj zajednici da se obe udruže u jednu – VojvoÄ‘ansko trgovinsku – industrijsku i zanatlijsku komoru. Predlog je ovdašnja Zanatlijska zajednica odbila na sednici Glavne skupštine, održanoj aprila meseca 1927. g. ulažući ujedno protest zajedno sa ostalim banatskim zajednicama protiv njenog ukidanja, sa podrškom da Banatska Trgovinsko industrijska komora u Velikom BeÄkereku i dalje radi na njihovo zadovoljstvo.
Na sednici Upravnog odbora Zanatske zajednice (u daljem tekstu ZZ) održane 2. oktobra 1928. g. proÄitan je dopis našeg konzulata iz Njujorka, kojim se traži ponuda za izradu cipela i papuÄa od pletene kože (koje su proistekle iz našeg opanka). Ovaj akt je što je vrlo indikativno, bez diskusije «uzet k znanju da se dizala velika galama povodom nezaposlenosti i nedopunjenosti stvarnih proizvodnih kapaciteta, a kada je ponuÄ‘en, verovatno, veliki izvozni posao, ponuda je uzeta k znanju»!
Tokom 1928. g. voÄ‘eni su razgovori u rukovodstvu Zanatske zajednice o kupovini zgrade za dom zanatlija, jer postojeći u Krunskoj (sada dr Zorana Kamenkovića) više ne odgovara nameni. Na vanrednoj sednici skupštine Zanatske zajednice, održane 20. januara 1929. g. odluÄeno je da se sadašnja zgrada u Krunskoj ulici proda za 100.000 dinara, a da se kupi druga zgrada u Masarikovoj ulici br. 20 (sada TepliÄka), za 255.000 dinara. Na samoj sednici skupštine odluÄeno je da se od samih zanatlija prikupi izvesna suma novca za novi dom, za koji su priložili: Joca Križanov 5000, Boža Lekić, Nemanja GrunÄić, Sreća ŠijaÄki po 1000, Jefta Vukov 600, Lazar VujiÄin 555, Jovan Meršbaher, Svetozar Dovat, Milan Novaković, Anton Kiralj po 500, Milivoj MikalaÄki, Stevan Josimov, Stanimir Križanov, Pera Terzin, Karlo Vajs po 250, Josif Keler, Toša Vasić po 200, Radivoj Despotov 150, Paja Pantelić, Henrih Milzon i Kalman Gombar po 100 dinara. Ukupno je prikupljeno 13.255 dinara.
Na sednici Upravnog odbora ZZ, održane 16. aprila 1929. g. zatraženo je od nadležnih vlasti da izvode mogućnost izgradnje mosta preko reke Tise, izmeÄ‘u Aradca i Žablja, jer bi se ne samo ovaj grad već i Äitavo podruÄje povezalo sa BaÄkom, odnosno sa 5 opština sa baÄke strane Tise, što bi povećalo promet izmeÄ‘u ovih opština sa razvijenom poljoprivredom, naroÄito povrtarstvom i ovdašnjom privredom uopšte. Osim problema u vezi sa nepostojanjem mosta, okolina grada je bila slabo povezana i putevima, oni su bili «zemljani», upotrebljivi samo leti, kada su putnici praćeni oblacima prašine, a od jeseni do leta, nije se moglo pomisliti da se doÄ‘e u grad zaprežnim kolim i opremi roba.
U uslovima velike ekonomske krize 1929-1933. g. zanatstvo je bilo posebno teško jer je poljoprivredna kriza nastupila nešto ranije, te je kupovna moć poljoprivrednog stanovništva drastiÄno opala, a ono je bilo glavni potrošaÄ zanatlijskih proizvoda. Zbog toga zanatlije zahtevaju od nadležnih da se pomogne poljoprivrednicima. Osim toga, zanatlije traže da se smanji pijaÄna taksa sa 15 na 10 dinara, da se reguliše pitanje odnosa broja zanatlijskih pomoćnika u odnosu na uÄenike, da se zanatlije oslobode plaćanja takse na sopstvena kola. VelikobeÄkereÄke zanatlije su zatražile od Gradskog poglavarstva da se zanatlijama – pijaÄarima, koji usled siromaštva nisu bili u stanju da iznajmljuju lokale, već su svoje proizvode prodavali na pijaci . U obratloženju tog zahteva kaže se «da us onu obiÄno zadovoljni manjom dobiti, a danas im je život tako težak da im je proizvodna delatnost svedena na životarenje».
Zanatska zajednica u Velikom BeÄkereku stekla je svojim radom na unapreÄ‘enju zanatstva znatan ugled, tako da je 24. februara 1930. posetio Ban Dunavske Banovine Radosav Dunjić, koji je na skupu sa zanatlijama saslušao njihove primedbe na propise vezane za delatnost zanatlija.
U spisima, kao i u zapisniku ZZ nalazi se i jedan podatak: obaveštenje TuristiÄke agencije «Putnik» da je 5. maja 1930. g. otvorila svoju poslovnicu u Velikom BeÄkereku.
Krajem 1930. g. dolazi do promena naziva zanatlijske organizacije: umesto naziva Zanatska zajednica, u smislu taÄke 3, 42 Zakona o Banskoj upravi ona menja naziv u UDRUŽENJE ZANATLIJA. Rešenjem Banske uprave Dunavske banovine VIII odelenja br. 14770 od 11. decembra 1930. g. Na redovnoj godišnjoj skupštini Udruženja zanatlija, održanoj 22. marta 1931. g. izabran je za predsednika Joca Križanov.
Zakon o radnjama je stupio na snagu 9. marta 1932. g., a donet je 5.11.1931. g. Zakon je usvojio princip prinudnog udruživanja zanatlija, uglavnom sa manjim izmenama, na istoj osnovi kao i prethodni zakon. Usvojen je princip da se na jednom upravnom podruÄju može osnovati samo jedno udruženje, zbog Äega je ovdašnja ZZ pretvorena u Udruženje zanatlija za grad i srez Veliki BeÄkerek sa sedištem u velikom BeÄkereku. OsnivaÄka skupština Udruženja zanatlija za rad i srez Veliki BeÄkerek, održana je 26. juna 1932. g. a u njen sastav ušla je Zanatska zajednica iz Begej Svetog ÄurÄ‘a (danas Žitište).
Na osnovu Uredbe o komorama II od 2. avgusta 1932. g. zanatlije sa teritorije Banata koje su bile obuhvaćene radom zajedniÄke Trgovinsko-industrijske i zanatske komore u Velikom BeÄkereku izdvojene su iz zajedniÄke komore i prikljuÄene Zanatskoj komori u Beogradu. Stupanjem na snagu te Uredbe u Velikom BeÄkereku je obrazovana Ispostava Beogradske zanatske komore.
Beogradska zanatska komora ovlastila je Udruženje zanatlija u Velikom BeÄkereku da osnuje Okružni odbor zanatlijskih udruženja u Velikom BeÄkereku.
ZnaÄajni kulturni dogaÄ‘aj dogodio se u Udruženju zanatlija 30. juna 1933. g. kada je predsednik Beogradske zanatske komore, Milan Stojanović, održao prigodan govor o znaÄaju biblioteke za kulturno uzdizanje zanatlija. Biblioteka je raspolagala fondom od 2.700 knjiga, koje su zakljuÄujemo iz godišnjih izveštaja redovno Äitane od strane Älanova udruženja.
Gradsko veće Velikog BeÄkereka je na sednici održanoj 29. septembra 1934. g. na predlog gradskog većnika i narodnog poslanika dr Toše Rajića, donelo odluku da Veliki BeÄkerek promeni ime u Petrovgrad, po kralju Petru I Velikom Oslobodiocu. Za potvrdu ove odluke bila je potrebna saglasnost Ministra unutrašnjih poslova, koja je stigla 18. februara 1935. g. i od tada grad nosi naziv PETROVGRAD.
Kada su krajem 1935. g. sumirani rezultati rada Udruženja zanatlija za grad i srez Veliki BeÄkerek, utvrÄ‘eno je da radi 1.491 pravni i 641 bespravan majstor, 736 pomoćnika i 877 uÄenika. Na kraju svake godine, pred novu godinu, za katoliÄki i pravoslavni Božić, iznemoglim zanatlijama i siromašnoj zanatlijskoj deci davana je novÄana pomoć.
Na godišnjoj skupštini Udruženja zanatlija, održanoj 29. marta 1936. g. prilikom razmatranja privrednih prilika u protekloj 1935. g. konstatuje se: «...da bi se položaj zanatstva popravio suzbijanjem poljoprivredne krize, odnosno povećanjem kupovne moći seljaka». Udruženje smatra da bi trebalo doneti uredbu o zaštiti zanatlija, naroÄito s obzirom na moratorij za zemljoradniÄke dugove. Ali nova uredba nije doneta. Nova uredba o zaštiti zemljoradnika nije povećavala kupovnu moć zemljoradnika. Oni više nisu bili u stanju da kupuju zanatske izraÄ‘evine, niti da se služe radom zanatskih ruku.
Na godišnjoj skupštini Udruženja zanatlija, održanoj 21. marta 1937. g. razmatran je izveštaj o radu za 1936. g. Tokom 1936. 157 majstora je dobilo ovlaštenja za obavljanje zanatske delatnosti, dok je rad obustavilo 98 majstora. Udruženje obuhvata 1.550 pravnih majtora, 848 pomoćnika i 849 uÄenika. Zavod za unapreÄ‘enje zanatstva, postupajući po zahtevu udruženja sa prethodne skupštinske sednice, održao je u Petrovgradu jedan teÄaj pri Zanatskoj komori za obućarske, berbersko-frizerske i ženske krojaÄke majstore.
Šira zanatska konferencija je održana u Petrovgradu, sa koje su upućene 4 rezolucije Ministarstvu trgovine i industrije, kojima se traži:
1. Da se zabrani proizvodnja i prodaja gumene obuće, gumenih opanaka i gumenih đonova,
2. Da se propiše Uredba o ograniÄenju broja prodavnica industrijskih preduzeća, s posebnim osvrtom na broj stanovnika u mestu otvaranja,
3. Da državna i samoupravna tela u buduće proveravaju izvoÄ‘enje zanatskih radova putem javnih licitacija pravnim majstorima, jer je iskustvo pokazalo da državni i samoupravni režijski radovi ne samo upropašÄ‡uju našu zanatsku privredu i zanatlije nego nanose štetu i državnim interesima,
4. Da se što pre donese Zakon o suzbijanju bespravnog rada,
5. Da se što pre sprovede u život Zakon o osiguranju zanatlija. U cilju opšteg obrazovanja zanatlija, održan je 1. maja 1936. g. besplatan kurs iz: trgovaÄke raÄunice, knjigovodstva, korespodencije, poznavanja Zakona o radnjama, Zakona o zaštiti radnika, osiguranja radnika, inspekcije rada i Zakona o neposrednim porezima.
Zanatski uÄenici, od 1935. pohaÄ‘aji StruÄnu produžnu školu u Petrovgradu, priredili su izložbu svojih radova 13. maja 1936. g. kojom prilikom je nagraÄ‘eno 50 uÄenika. Udruženje im je dodelilo knjige i pohvalnice za uspešne radove.
Proslava 50-to godišnjice rada Zanatske zajednice, odnosno Udruženja zanatlija, održana je 31. maja 1936. sa godinom dana zakašnjenja zbog državne žalosti za kraljem Aleksandrom I. Proslavi su prisustvovala izaslanstva: Ministarstva vojske i mornarice, Bana Dunavske banovine, svih zanatlijskih udruženja u državi, Beogradske zanatske komore i ovdašnjih kulturnih, humanih, viteških i nacionalnih udruženja kao i graÄ‘ana.
SveÄanost je poÄela na Trgu kralja Petra I, ispred spomenika, gde je zaista osvećena. Osvećenju zastave kumovala je Katica Križanov, supruga pokojnog predsednika i dobrotvora Udruženja zanatlija, pokojnog Joce Križanovog, mesarskog majstora. SveÄana sednica je održana u Sokolskom domu «Matica» (Dom DTV «Partizan»), a sveÄani banket je održan u hotelu «Vojvodina».
Istog dana, u popodnevnim Äasovima, organizovan je doÄek grupi bugarskih zanatlija, koji su doputovali da bi prisustvovali XV kongresu Glavnog zemaljskog saveza zanatlijskih udruženja Kraljevine Jugoslavije, u znak solidarnosti i zbližavanja jugoslovenskih i bugarskih zanatlija. Kongres je održan u Petrovgradu 1. juna 1936. u velikoj sali hotela «Vojvodina». Na kraju XV kongresa doneta je rezolucija kojom je traženo:
1. Da se ograniÄi broj prodavnica nekog preduzeća na 10 i posebnim oporezivanjem svake filijale,
2. Da se noveliranjem Poreskog zakona utvrdi minimum potreban za egzistenciju, koji bi se oslobodio poreza, kao što je to uÄinjeno za lica koja su u najamnom odnosu i strožom primenom zakonskih propisa o pregresivnom oporezivanju krupnog kapitala i krupnih dohodaka, koji izbegavaju pravilno oporezivanje, a da se istovremeno rasterete zanatlije i drugi obveznici teÄavine,
3. Da se u cilju olakšanja rada narodnog predstavništva, u smislu 24. Älan Ustava, obrazuje privredno veće, kao u drugim zemljama koje imaju takvo savetodavno telo.
Iste godine umoljen je Ministar graÄ‘evina da se preduzmu mere za popravku puteva, koji su bili upotrebljivi leti, a zimi teško prohodni zbog blata. Na kraju godine 1936. Udruženje je imalo prihod od 269.294,69 dinara, a 259.494,18 dinara rashoda. Višak prihoda nad rashodima iznosio je 9.800,51 dinar koji je unet u budžet za 1937. Iste godine izabrano je 30 delegata i isti broj zamenika, za Okružni odbor zanatskih udruženja u Petrovgradu.
Na godišnjoj skupštini razmatran je izveštaj o radu Udruženja zanatlija za 1937. Konstatovano je da «usled poboljšanja prilika zemljoradnici su opet poÄeli da postaju kupci zanatskih proizvoda». U 1937. g. otvorena je 161 radnja, a zatvoreno je 68, dok je privremeno sa radom prestalo 17 zanatlija. Na dan 31. decembra 1937. g. radila su 1.643 pravna majstora (93 više nego prethodne, 1936.), 942 pomoćnika (94 više), i 902 uÄenika (53 više). Iste 1937. g. osnovana je prva zanatlijska zadružna radnja – Mesarsko-kobasiÄarska zadruga, koja je za kratko vreme postigla lepe rezultate. Udruženje je na osnovu uspeha ove rešilo da pomogne akciju za osnivanje papuÄarske zadruge, koja bi svoje proizvode izvozila u NemaÄku, ÄŒehoslovaÄku, Holandiju, Englesku, Italiju, SAD, Francusku i Braziliju.
Redovna godišnja skupština Udruženja zanatlija, na kojoj je razmatran njegov rad tokom 1938. g. održana je 26. marta 1939. g. Konstatovano je da su na dan 31. decembra 1938. g. bila 1.724 pravna majstora (81 više nego u 1937.), 1.263 pomoćnika i 924 uÄenika: otvorene su 203 zanatske radnje, a zatvorene 122, dok su privremeno rad obustavile 25 radnji.
Prilikom boravka predsednika Vlade dr Milana Stojadinovića u Petrovgradu, 6. novembra 1938. posetila ga je delegacija sastavljena od predstavnika trgovinsko-industrijske komore, Okružnog odbora zanatskih udruženja i Udruženja zanatlija i zamolila ga da nastoji da se donesu odgovarajući propisi koji bi poboljšali stanje zanatstva, što im je on i obećao, ali nije mogao da izvrši, jer je otišao sa položaja predsednika Vlade.
Tokom 1938. g. neki Älanovi Udruženja zanatlija izlagali su svoje proizvode u Berlinu i u Beogradu. IzlagaÄi u Beogradu su dobili diplome i medalje. Konstatovano je da je stvorena Papudžijska zadruga koja će proizvoditi papuÄe za izvoz. Na kraju godine je bilans sledeći: prihod je bio 179.899,97 dinara, a rashodi 173.917,21 dinara. Višak prihoda nad rashodima iznosio je 5.982,76 dinara i prenosi se u budžet za narednu godinu, koji se predviÄ‘a u visini od 175.000 dinara.
Redovna godišnja skupština Udruženja zanatlija za grad i srez Petrovgrad održana je 31. marta 1940. g. Skupština se po obiÄaju, na samom poÄetku pozabavila statusnim pitanjem svojih Älanova i konstatovala: «Usled znatnog skoka cena sirovina polupreraÄ‘evina, potrebnih zanatlijama, smanjenja graÄ‘evinske delatnosti, uzdržavanja seljaka od nabavki i porudžbina, previsokih poreskih opterećenja, ogromnog konkurentskog pritiska velikih industrijskih preduzeća, gradske uvozne trošarine, povišenja gradskog prireza, minimalnih nadnica, doprinosa za osiguranje radnika – zanatlije su se našle u izuzetno lošijem položaju, jer nije usledio srazmeran skok zanatskih usluga i proizvoda, a troškovi života su takoÄ‘e skoÄili». Da je ovo bilo samo jedno uobiÄajeno jadikovanje, ukazaće naredni podaci: u izveštaju o radu za prethodnu godinu kaže se da je na dan 31. decembra 1939. g. bilo 1.807 pravnih majstora, 1.143 pomoćnika i 994 uÄenika. Za to vreme je otvoreno 190 radnji, a zatvoreno 107, dok je 11 majstora privremeno odjavilo rad. Finansijsko posovanje Udruženja takoÄ‘e pokazuje boljitak: nacrt budžeta za 1939. g. predviÄ‘ao je prihode u visini od 175.000 dinara, a ostvareno je 317.139,60 dinara, a rashod je bio uvećan, iznosio je 304.170,41 dinar.
Atmosfera evropskog rata osećala se i na podruÄju Jugoslavije, iako ona nije bila obuhvaćena ratom. Poslednje predratne podatke o radu Udruženja zanatlija nalazimo u zapisniku sednice Upravnog odbora od 6. februara 1941. g. 2 meseca pre poÄetka ratnih operacija na ovom podruÄju. U Zapisniku se govori o upotrebi sijalica u uslovima kada su naselja zamraÄena zbog opasnosti od napada iz vazduha. Zapisnik ne govori bilo šta o radu u prethodnoj godini, jer se verovatno oÄekivala redovna godišnja skupština, kako je to tada tada bilo uobiÄajeno, krajem meseca marta. Spominju se 2 poklona: davanje priloga za VojvoÄ‘ansku akademsku trpezu od 100 dinara i prilog Oblasnom odboru Aero kluba «Naša krila» od 500 dinara za nabavku jedne jedrilice.
|
|
|
