| |
|
Magijom umetnosti iskazati pravo na drugost |
|
|
|
|
Tuesday, 17 February 2009 |
U Savremenoj galeriji u Zrenjaninu postavljena je izložba foto-dokumentacije Dei leÄi – o umetniÄkim akcijama Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, što je, posle premijernog predstavljanja 2007. godine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, a potom u BeÄeju, Subotici i Kuli, još jedno u nizu podsećanja na performanse, fotografije i filmove tog umetniÄkog tandema. Preko 40 izloženih fotografija svedoÄi o postojanju višegodišnje prakse uliÄnih akcija, bodiarta i hepeninga na tragu izjednaÄavanja i spajanja života i umetnosti u Novom Sadu pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, koja će biti svojevrsna prethodnica provokacijama vojvoÄ‘anske neoavangarde, oliÄene u grupama "KOD" i (obrnuto) "E".
Dvojac Vitorac–Pavlov delao je pod geslom "Dei leÄi", što bi "na šatrovaÄkom", popularnom meÄ‘u onovremenom omladinom na Podbari, znaÄilo: "Ide Äile, Äilager!" Posle tog uzvika sledila bi pantomima – zauzimanje "poze". Ta praksa "egeÄenja" nastala je da bi se "graÄ‘anin zapanjio", a samim tim i parodirao malograÄ‘anski kiÄ... A kako je sve to poÄelo pre više od pola veka – pitali smo 69-godišnjeg Vitorca. "Dragan i ja smo vršnjaci, a znamo se od detinjstva. Zbližilo nas je intresovanje za slikarstvo, film, džez... To je održalo naše druženje do danas. Fotografije predstavljene na izložbi dokumenti su dešavanja koje smo pre 50 godina prireÄ‘ivali sebi i drugima. Sebi, kao pribežište slobode, gde smo grimasama i magijom umetnosti iskazali svoje pravo na drugost. Živeli smo svoju umetnost i te scene, koje smo delimiÄno saÄuvali na fotografijama", priÄa za GraÄ‘anski list novosadski slikar i pesnik Bora Vitorac.
Većina vaših "akcija" odvijala se napolju, "meÄ‘u svetom". Kako su prolaznici reagovali?
– Nekim od sluÄajnih prolaznika naše su akcije bile smešne, drugima besmislene, a neke su, bogami, i šokirale. Ljudi su uglavnom stidljivo stajali sa strane, posmatrajući šta mi to radimo. Ipak, niko od posmatraÄa nije hteo da bude snimljen, jer su se plašili... U to vreme još nije bila stvorena ni iluzija slobode.
Vaši prvi performansi nastaju 1957. godine...
– Te 1957. godine, otac mi je uhapšen zbog verbalnog delikta, a ja sam usled toga imao jednu podsvesnu želju i potrebu da iskažem bunt i protest. Strpali su ga u zatvor zato što je u kafani rekao da su komunisti najveći neradnici i lopovi. To je za mene, deÄaka od 17 godina, bilo vrlo bolno. Da mi oca, koji je bio vredan i Äestit Äovek, vode u zatvor da bude s fukarom?! Otac mi je bio uzor, kao i većini muške dece u tim godinama, i zato me je sve to veoma pogodilo. Te godine sam definitivno izbaÄen iz škole.
Pored fotografija, Pavlov i vi snimili ste i filmove – "ÄŒarlijade" i "ProtrÄavanja".
– Na snimanju ÄŒarlijada, s nama dvojicom bio je još jedan drugar, Äije se ime pojavljuje u odjavnoj špici. On i igra u tom filmu. Ja sam snimao, dok su Dragan i on igrali glavne uloge. Publika su nam bile komšije iz dvorišta. Filmska traka bila je skupa, imali smo je na milimetar, nismo je mogli seći, tako da nije bilo nikakve montaže. Scene se nisu mogle ponavljati. Samo se išlo dalje, dalje, dalje...
Pretpostavljam da u vreme "obnove i izgradnje" nikome nije padalo na pamet da izloži vaše radove...
– U to vreme, direktori kulturnih ustanova bili su podobni momci, i takav rizik ne bi nikad prihvatili na sebe. U okvir naših performansa spadalo je i karikiranje vojske, komunistiÄkog manifesta i, uopšte, pojma manifesta. I Dragan i ja potiÄemo iz obiÄnih, materijalno skromnih porodica, i nikada nismo uživali niÄiju podršku. Sve vreme bili smo svesni da stvaramo na margini, ali slobodni. Godinama nismo ni pomišljali da s tim fotografijama izaÄ‘emo u javnost.
Preuzeto sa www.gradjanski.co.yu
|
|
|
