Na preobražaj privrednih i životnih prilika u Banatu uticala je, pre svega, merkantilistička politika Bečkog dvora. koja je nastojala da ovde izgradi jedan privredni sistem od interesa za celu carevinu. Banat je po toj zamisli trebalo da bude nepresušni izvor Ijudskog i privrednog potencijala neophodan budućem prosperitetu carevine.

   Od kraja XVII, a naročito u XVIII veku, merkantilistički principi bivaju sve dominantniji, da bi na kraju postali rukovodeće načelo privredne politike Beča. Osnovu merkantilističkog učenja, u uslovima nerazvijenog kapitalizma, činilo je shvatanje da se vrednost stvara u sferi prometa, te je iz tih razloga prvenstvo dato razmeni dobara, trgovini i izvozu, a ne proizvodnji.

   Ovako utemeljena privredna politika ne bi se mogla ostvariti bez sređenih saobraćajnih prilika, kako suvezemnih tako i plovnih puteva. Uviđajući potencijale Tamiškog Banata, Dvor je odlnćio da na ovom području izgradi plovni kanal, koji bi ubrzao prevoz robe do srednje i zapadne Evrope. General Mersi je u periodu 1726-1733. izgradio Begejski kanal u dužini od 70 km, koji je odmah po puštanju u saobraćaj postao veoma važna saobraćajnica za prevoz razne robe.

   Prelaz sa ekstenzivne stočarske na intenzivnu ratarsku proizvodnju značajno je odmakao i davao izvozne viškove. Sredinom XVlII veka, centralne vlasti čine napore da da izvoznoj trgovini prokrče plovni put. Jedan od najvažnijih poduhvata na ovoni području ostvaren je 1758. godine pod rukovodstvom kapetana Šlaja, koji je sa tri broda natovarena žitom, suvim mesom i slaninom krenuo iz Temišvara Begejskim kanalom, Tisom, Dunavom, Savom i Kupom, prrevezao robu do Karlovca, a odatle suvozemnim putem (Karolinškom cestom) stigao do Rijeke, gde je doneta roba ukrcana u morske brodove, od kojih je jedan upućen u Španiju, a drugi u Portugaliju. Ovo je prva vest banatskom izvozu hrane e, za tadašnje prilike, udaljene prekomorske zemlje.

   Rekonstrukciju Begejskog kanala, u cilju povećanja njegove plovnosti, izvršio je: inženjer Maksimilijan Fremo. Pored toga što je bio stručnjak za plovne puteve, bio je dobar ekonomista i sačinio je predlog Dvoru za poboljšanje proizvodnje i transporta u Banatu. Napori Dvorske komore da se Banat kao krunski domen unapredi ubrzo je dao pozitivne rezultate. Iz izveštaja grofa Hamiltona, drugog po redu guvemera Banata, vidi se da je 1734. godine višak izvoza nad uvozom iznosio 300.000 forinti da je izvoz stoke u tome imao učešće od 73%; tri decenije kasnije, 1761. godine, udeo stoke i suve slanine iznosio je 45%. Tokom 1761. i 1762. godine, izvoz iz Banata bioje gotovo dva puta veći od uvoza. Izvoz je 1761. izneo 1,083.114 forinti, a uvoz 558.727 forinti. Ovakav bilans ukazuje na to daje ova plodna oblast dovedena u kolonijalnu zavisnost od metropole i postala jeftini izvor hrane i sirovina. Raspravljajući o tom problemu, austrijska istoriografija je odbacila tezu da je ovaj pozitivni spoljnotrgovinski bilans ostvaren preko leđa mase banatskih seljaka, čiji su proizvodi jeftino prodavani širom Evrope.

   Merkantilistički poduhvati na teritoriji Tamiškog Banata sredinom XVIII veka, izgradnja plovnih puteva i procvat trgovine, stvorili su uslove za brži i intenzivniji razvoj privrede na ovom području, naročito u drugoj polovini veka, kada je ovde počelo da se razvija zanatstvo.

Tekst preuzet iz knjige „Stodvadeset godina Udruženja zanatlija i preduzetnika u Zrenjaninu 1885-2005“, Milana Đukanova