Jedna od najmonumentalnijih graÄ‘evina nekadašnjeg Bečkereka je sudsko zdanje, ili, današnjim jezikom, Palata pravde. Kako i zašto je došlo do izgradnje ove velelepne graÄ‘evine?

Podizanjem varoši Bečkereka na stepen trgovišta, ukazom Marije Terezije iz 1769. godine, priznato je, putem povelje, pravo graÄ‘anskoj opštini da izabere svog trgovišnog sudiju i sedam savetnika za rešavanje administrativnih i sudskih akata. Ovaj period smatra se početkom organizovanog pravosuÄ‘a u gradu na Begeju. Promene u zakonodavstvu koje su se potom dešavale umnogome su, ako ne i presudno, zavisile od burnih istorijskih i društveno-političkih potresa kojima su žitelji Bečkereka često bili izloženi.

Značajne godine za razvoj sudstva su i 1816-ta, kada je određeno da se poslovanje Magistrata zasniva upravo na pravosuđu, kao i 1832-ga, u kojoj je Poveljom cara Franje i ustanovljen gradski magistrat, sastavljen od sudije i sedam senatora.

Kada je grad 1850. godine dobio Sreski, a ubrzo i Okružni sud, ova nadleštva bila su smeštena u zgradama oko današnjeg pozorišta. Ovakav smeštaj sudova potrajao je više od pola veka, kada otpočinju dogovori o podizanju nove sudske zgrade. O kulturnom prosperitetu grada i duhovnoj klimi koja je tada vladala svedoci i to da su marta 1906. godine, po raspisivanju konkursa, pred arhitekte postavljeni jasno odreÄ‘eni zahtevi u pogledu lokacije, izgleda fasada, razmeštaja i veličine prostorija i spratnosti za zgradu koja bi reprezentovala grad u širim okvirima.

Prvu nagradu na konkursu dobili su peštanski arhitekti Šandor Ajner i Markus Rimer, dok su graÄ‘evinski poslovi povereni Karolju Hofu, preduzimaču, takoÄ‘e iz Budimpešte. Radna snaga, koju su pretežno sačinjavale žene, bila je iz Bečkereka i okoline. Zgrada u duhu romantizma dovršena je 1908. godine i predstavlja jednu od prvih monumentalnih i prepoznatljivih graÄ‘evina s početka našeg veka. U njoj se ogleda snažan uspon grada u periodu razvoja kapitalističke privrede.

I tako, namenjena narodu i graÄ‘ena zbog naroda, raskošna Palata pravosuÄ‘a nalazi se u desetoj deceniji postojanja. Žitelji ovoga grada i okoline koristili su usluge Suda kad je bilo neophodno, ali i manje potrebno. Parnica je bilo raznih - zbog imovinskih problema, kraÄ‘a, dugovanja, privrednih prestupa, porodičnih razmirica kao, uostalom, i u drugim sudovima. O tome postoji čitav niz anegdota, a stranice lokalne štampe često su bile popunjene tzv. "crnom hronikom" koja je uzbuÄ‘ivala i još uvek uzbuÄ‘uje žitelje ovoga grada i okoline. Bilo je, nažalost, i suÄ‘enja za najteža krivična dela i kazni dugogodišnje robije. Danas je u ovoj zgradi sedište Opštinskog, Okružnog i Privrednog suda.

U sastavu sudskog zdanja je i zatvor. Austrijanci su čak imali posebnu arhitektonsku disciplinu, projektovanje zatvorskih ambijenata. Pošto je poslednja moderna imperija, "tamnica naroda", bila veoma geografski prostrana i prelazila na niz, danas posebnih, država, za svaki milje postojao je zaseban tip zatvora- za brÄ‘ane, za ravničare, itd...

Zrenjaninski zatvor je sasvim istorijski sačuvana celina, ustanova tzv. "zatvorenog" tipa. ÄŒesto je služio i kao prostor za snimanje televizijskih drama i filmova. Od nedavno u njemu se održavaju i likovne izložbe i drugi kulturni sadržaji. U publici su i zatvorenici i slobodni graÄ‘ani. Treba imati mašte pa pretpostaviti šta jedni o drugima misle.

Jovan Sterija Popović je duhovito definisao brak kao kavez u kome oni koji su napolju žele da u njega uđu, a oni koji su unutra žele da iz njega izađu. Ironično malo, da ne bude tako i sa dve vrste publike u zrenjaninskom zatvoru?