Posle katastrofalnog požara 1807. godine kada je potpuno stradao drveni grad, županijske vlasti su odlučile da se isključivo gradi sa tvrdim materijalom, opekama, a kuće pokrivaju „biber crepom”. Gradske ciglane su radile punom parom. Dva veka, glavna ulica (koja je razumljivo, menjala ime kako su se menjale i države) je reprezentativno ogledalo razvoja grada. Srećom, u oba svetska rata, nije razarana. Međutim. posle Drugog svetskog rata, dakle u miru, visoko ideologizirana doktrina prostornog razvoja (urbanizma), imala je neverovatnu nameru da potpuno ukloni stare građevine iz austrijskih vremena i vremena Kraljevine Jugoslavije , i izgradi baš u centru potpuno nov ambijent. Srećom, u toj nameri nije se istrajalo. Zamenila ju je nova doktrina „održivog razvoja” koja uvažava urbanističko i arhitektonsko nasleđe. U glavnoj ulici su javne ustanove i privatne palate za stanovanje u čijim prizemljima su bile trgovine. Ambijen je zaštićeni spomenik kulture. Zdanja se nazivaju ili po funkcijama ili po starim vlasn cima. Imena: Frajnd, Bukovac, Jakšić Ambrozije, Šandor Kovač pokazuju izraziti multietnički karakter grada. Baš je trgovina podrazumevala bilingvizam. Trgovci su po pravilu govorili sva tri dominantna jezika (srpski, nemački, mađarski) neki i jidiš, jezik građana Mojsijeve vere. Trgovci su stajali izvan radnji i vešto uvodili kupce.... Pomalo levantinski grad. Glavno ulicom prošli su i njeni osvajači i poraženi, i gosti i prolaznici, prvomajske parade, dugo i sahrane sa konjskom zapregom. Bilo je tu i neke potresne simbolike. U glavnoj ulici se obično zamomčiš i zadevojčiš (tu je decenijama bio korzo), a na kraju životnog puta te provozaju glavnom ulicom. Njom je prolazio do 1936. godine „Ćira”, voz uskog koloseka, koji je imao funkciju tramvaja. Tu je bila i nekada pijaca, pedesetih i šezdesetih stajalište lokalnog autobuskog saobraćaja , a od 1985. godine je zaštićena pešačka zona. Banatski „Stradun”, polako menjajući pod naletom konjukture svoju ponudu, biva i turistički grad. Sve je više otvorenih terasa, kafeterija, zlatara, luksuznih butika. Ali, kada se posigne glava, i ugleda jedan od onih lepo srezanih prozora, ne može se oteti utisku da vas sa njega ne gledaju nečije crne oči i vrane kose, i kao da se čuje glas klavira. U glavnoj ulici stanuje i stari Bečkerek i novi Zrenjanin.